РИЗИЧНО ПРЕДУГО ГЛЕДАЊЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ Наука истраживала, из екрана уме да искочи депресија
Све дуже седење испред телевизора током дана или вечери више није само безазлена навика, већ фактор који се све јасније повезује са нарушеним менталним здрављем.
Најновија анализа објављена у часопису Јуропиен психајатри (European Psychiatry), а коју преноси Сајтехдејли (SciTechDaily), доноси најубедљивије доказе до сада да смањење времена проведеног пред екраном може значајно умањити ризик од развоја озбиљне депресије.
Ова студија улази дубље у то како једноставна промена дневних навика може имати изненађујуће снажан ефекат на психичку стабилност.
Истраживачки тим који је предводила Роза Палазуелос Гонзалес са Универзитета у Гронингену пратио је више од 65.000 одраслих особа без претходне дијагнозе депресије, током периода од четири године. Кључно питање било је шта се дешава када особа део времена које уобичајено проводи гледајући телевизију замени неком другом активношћу — било да је реч о лаганом ходању, обављању кућних послова, дружењу, читању или једноставно дужем сну.
Резултати су изненадили чак и истраживаче. Показало се да већ и мала промена, попут смањивања гледања телевизије за један сат дневно, може донети око 11 одсто мању вероватноћу развоја депресије у наредним годинама. Још упечатљивији ефекти уочени су код особа средњих година, за које се показало да су посебно осетљива група. Код њих је преусмеравање 60 минута са телевизора на неку другу активност повезано са смањењем ризика од депресије за готово 19 одсто, док дуже замене времена носе још снажније ефекте: сат и по мање телевизије значи скоро 29 процената мањи ризик, а два сата мање чак 43 процента.
Занимљиво је да све заменске активности не делују једнако.
Физичка активност, чак и у умереној форми попут брзог ходања, показала је највећу заштитну вредност. Пасивне активности попут одмора или спавања имају одређени позитиван ефекат, али не и онолико снажан колико има покрет.
Студија истиче још једну важну чињеницу: седење пред телевизором није исто што и седење на послу, током учења или у превозу. Оно укључује специфичну врсту пасивне менталне укључености, често праћене сталним визуелним стимулансима, емоционалним реакцијама и дуготрајним мировањем, што заједно утиче на већи ризик од негативних психолошких последица.
Још једна занимљива разлика огледа се у старосним категоријама. За разлику од средовечних испитаника, код млађих и старијих особа смањење гледања телевизије није довело до статистички значајног пада ризика од депресије. То указује на комплексан однос између навика, развојних фаза живота и психичког здравља, те сугерише да је средња животна доб посебно подложна утицају оваквих фактора.
Иако студија не може да докаже потпуну узрочност, јер се у оваквим истраживањима увек ради о комплексној мрежи међусобно повезаних навика, подаци врло јасно говоре у прилог томе да је време проведено пред телевизором фактор који не треба занемарити. Бројне раније мета-анализе већ су наговестиле сличну везу: дуже седење пред екраном повећава вероватноћу депресије, док чак и умерена физичка активност значајно смањује ту вероватноћу.
Са становишта јавног здравља ово има веома практичне импликације. Превенција депресије се често повезује са квалитетном исхраном, стабилним ритмом рада и одмора, медицинском негом и контролом стреса, али резултати ове студије подсећају да и наизглед ситне свакодневне навике играју важну улогу. Колико се крећемо, колико седимо, колико времена проводимо пред екранима, а колико у активним или друштвеним активностима — све то обликује емоционалну стабилност много више него што већина људи наслућује.
Студија на крају наглашава једну важну поруку: не шкоди седети током посла, путовања или одмора, али пасивност пред телевизором представља посебан образац понашања са јединственим негативним утицајем на ментално здравље. Смањивање времена проведеног пред екраном стога не делује само као препорука, већ као једноставна, доступна и веома ефикасна стратегија за унапређење психичке добробити, нарочито код одраслих у средњим годинама.
