Варошки споменар: Кришку у руку и трч’ иза зграде

У сличним ситуацијама обично пожелим да се бућнем или да се освежим сочном лубеницом. Ова друга опција учинила ми се реалнијом и сва срећа што данас лубеницу можеш да купиш и на кришку, на чега, када сам био мали, нико помишљао није. И тако, опет одлутах у детињство.

Распуст, дуги летњи дани, омогућавали су нам да развлачимо сате једни код других, на базену, парку, игралишту, Камењару. Када нисмо имали куда, знало се – правац иза зграде. Посебан ужитак био је када бисмо стрчали низ степенице с неким јестивим додатком у шакама. „Леба-масти“, „леба-паштете“, „леба-yема“ потпадали су под класику, али сићи доле с куваним кукурузом или кришком лубенице било је престиж који је остатку друштва мамио воду на уста.

Зарањање у кришку истовремено је значило уфлекану мајицу па смо практиковали да је клопамо само у купаћим гаћама. У центру пажње био је онај ко је стигао с највећом кришком. То, наравно, није подразумевало да је његова лубеница била и најтежа јер су се у то време појавиле и оне светлије коре, дугуљасте, које су неки звали „американке“, пошто је све што је било ново – по правилу требало да стигне из САД, док су други тврдили да је то грчка фела. Како год, давили смо се у њиховој сласти, без обзира на то да ли су биле поменуте, шарене или оне које смо упознали од најмањих ногу – тамнозелене.

Када би звезда упекла усред дана, а из кухиње замирисао ручак, с улице се зачуло: „Ево лубеница, лубе-ни-ца!“ Шпедитер се паркирао испред зграде, а накупац мамио станаре, обавезно тврдећи да је реч о сопственом производу. Ако смо били добри, обавезно бисмо одобровољили родитеље да нам „дају за лубеницу“, а када нису имали поверења у нашу процену, силазили би с нама да се лично увере у квалитет и прецизност кантара. Никада нисам волео да бостанyија „вади коцку“ из одабране лубенице јер сам то задовољство остављао за себе.

С. Савић