Од црпне станице туристички рај

 јединствен случај, не само у Војводини и Србији, него и у региону. Очекује се да ће ускоро, по окончању финалних радова, овај пројекат јавности бити представљен као пример добре праксе када је реч о очувању индустријског и хидротехничког наслеђа, који би требало и други да следе.

Етнолог - конзерватор Бранислав Милић из зрењанинског Завода за заштиту споменика културе каже за „Дневник“ да је црпна станица „Чента“ настала за потребе исушивања ченћанско - перлеског рита, након великих поплава када је вода пробила насип и изазвала огромне невоље мештанима овог дела Баната. Тада је установљено да стара пумпа за воду није имала довољно капацитета.

- Израда пројектне документације за црпну станицу, смештену на три-четири километра од самог насеља, уз канал Караш, започета је 1902. а пет година касније кренуло се са њеном изградњом, да би у рад била пуштена у јануару 1909. године. У њој су се налазиле пумпе из 1896. године. Међутим, 60-их година прошлог века престала је потреба за њиховим радом, јер су уведене нове пумпе на јачи, електрични погон, са већим капацитетима – објашњава Милић и наводи да су старе пумпе остале у црпној станици, у оригиналном склопу.

У међувремену се појавио инвеститор који је објекат закупио на период од 99 година. Већ неколико година улаже огромна средства како би направио репрезентативан објекат, каквог ни у региону нема.

- Имаће угоститељско - туристичку намену и две хале су преуређене за те потребе. Све је урађено врло квалитетним материјалима и инвеститор је пратио тренд индустријског наслеђа. На комплексу, површине око један хектар, осим два стара, спојена објекта, сазидана су и три нова, са 12 модерно опремљених апартмана, а ту су и тениски терен, хелиодром... Амбијентално једино одударају апартмани који су у панонском стилу, што је била жеља инвеститора, с обзиром на то да је Ченћанин пореклом, а хтео је да остави неки свој печат - описује Милић и напомиње да би отварање требало да уследи овог лета.

По речима овог стручњака, који је пратио реконструкцију црпне станице, ово је јединствен пример да приватно лице инвестира у техничко наслеђе. Понегде су од таквих објеката направљени музеји, али је овде реч о потпуно другој намени.

-То је нешто што бих свуда навео као пример добре праксе и препоручио бих својим колегама да развијају овакво партнерство. Нама су у овом случају биле примарне старе машине, јер смо желели да их сачувамо. Оне су остале у објекту и мислим да инвеститор планира и да симулира њихов рад – истиче наш саговорник и закључује да је у објекту пуно детаља и да сваки од њих има своју причу.

Ж. Балабан