а испаде да је њих толико да на пречанској страни Србије нико жив није орао ни копао. С племићким титулама и имањима добијеним од Леополда И, Марије Терезије и потоњих царева, ништа нису радили већ само терали керу по монденим мителеуропским бањама и рестаурацијама, а кад им се ћефне, на коњу улазили у Шенбрунску палату. Није него! Митоманија без мере и краја. Обашка што је, кад се саберу сви отети хектари за којима кукају њихови потомци, површина давно несталих, наводних, спахилука већа од Канзаса и Охаја заједно. Ко је ту измаштану дембел-земљурину орао и копао, не зна се јер се наше деде и бабе, а натурлих и аскурђели, никад пачијим говнима ил’ овчијим брабоњцима нису кликерали, већ су им папи и маман стаклене перле директ’ из Венеције доносили. Боже сачувај!
Одскоро, блазираност, као доказ пречанске урођене отмености, персонализована је у несрећном губитнику, ексцентричном Новосађанину Ђорђу Гоги Дунђерском. Један од добошара „Војводине старе” таламбаса где год има прилику како се једне ноћи Гога враћао с теревенке и, вадећи марамицу из yепа, испаде му сребрњак. У близини је био фењер и Гога крену да га тражи. Наишао је позорник и упитао отменог господина како да му помогне. Он објасни, па се даде и полицај у потрагу, али без успеха, па упита:
– Па где сте га, заправо, изгубили?
– Тамо, на другој страни улице.
Зачуђени полицајац упита што тамо не тражи.
– Али тамо нема светла! – као да се то подразумева, одговори Гога.
Рођен је 1903. као трећи син велепоседника Јаше Дунђерског, синовца легендарног газде Лазе. Све до 18. године надзирала га је гувернанта доведена из Луксембурга, па је дуго француски знао боље од матерњег, који је говорио с котрљајућим „р”. Касније је, све до своје смрти, над њим бдила мајка јер се мезимац није сналазио у прозаичним животним ситуацијама.
Након осмољетке, похађао је сегединску пијаристичку гимназију да би савладао латински и мађарски, а с већ прилично година некако је матурирао у Женеви, где се његова фамилија склонила од Великог рата. Већ тамо га је више занимао тениски рекет од окапања над књигама, па је Правни факултет у Загребу напустио већ након другог семестра. Вратио се у Швајцарску, чији је шампион био од 1924. до 1927, а за њену репрезентацију наступио и на Олимпијским играма 1924. у Паризу. Играо је и за и Девис куп тим Краљевине СХС 1927, који је поражен од Индије. На велике турнире у Вимблдону, Паризу, Берлину, Бечу и низ других ишао је о свом трошку јер су права мизерија биле награде и за победнике. А он то није био. Кад се „пензионисао”, постао је тениски инструктор у Женеви и спаринг-партнер бројним дипломатама акредитованим у Друштву народа.
У Новом Саду је рано постао предмет бројних анегдота, а пошто их је било тешко класификовати у постојеће жанрове усмене књижевности, једноставно су назване – гогизми. Неке је забележио његов нешто млађи пријатељ, касније доајен послератне адвокатуре Милорад Ботић.
Тако је од оца на поклон добио шпацир-штап, какав је господским синовима следовао уз жирадо-шешир након матуре кад крену на променаду, али се после прве шетње вратио разочаран јер је боточка сувише дугачка. Прагматични патер фамилијас предложи:
– Дај га доле мало скратити.
– Ал’ није ми доле дуг већ горе – чудио се син што га нико не схвата.
Једном се пак ајзлибаном вратио из Пеште и пожалио мајци на „оправдане” разлоге главобоље:
– Седео сам у супротном правцу од кретања воза!
– Па зашто, сине, нису замолио путника на преком седишту да замените места?
– Али, маман, тамо нико није седео!
Кад је решио да се пресели из Србобрана, да удоми читаву фамилију и бројну послугу, газда Јаша је 1907. у новосадском Лебарском сокаку 10 (данас Милетићева) купио два плаца и порушио две куће па сазидао складну једноспратну палату. Али она као да је постала „уклета” за његове потомке. Најстарији син Богдан се убио 1934, исекавши жилетом до костију вене на обе руке, а нестрпљив да дочека смрт, пресекао је себи и гркљан. Гога није био на сахрани јер ближњи нису успели да лоцирају на којој се тачки Европе налази. Али се затекао у Новом Саду две године касније, кад је средњи брат Александар испалио себи куршум из револвера у слепочницу. Док се из дворишта куће поворка кретала ка Успенском гробљу, Гога с прага повика: „Станите, станите!” На трен свештеници прекидоше опело, верујући да ће уцвељени брат нешто пригодно рећи, али он ће:
– Маман, а где је мој параплуи?
Почела је кишица, а он није хтео ићи без кишобрана.
Било је већ извесно да ће избити рат кад се 1939. Гога дефинитивно вратио у Нови Сад. Једном сврати у чувену новосадску кафану „Бела лађа” (тад је имала стаж дужи од века), где је иначе ретко долазио, а келнер, почаствован посетом тако угледног госта, дубоко му се поклони и упита чиме да га услужи. Гога затражи винску карту, простудира је и упита:
– Гарсон, да ли су добра сва вина ту записана?
– Господару, нема лоших вина, поготово у „Белој лађи”, него лоших стомака оних који пију.
– Ах, биен, донесите ми онда лимунаду!
Многе школоване синове потекле из богаташких кућа послератна власт је ангажовала да њеним кадровима некако утерају опште образовање и бонтон, почев од тога да се на протоколарним пријемима нож држи у десној руци, а виљушка у левој, али сталног посла за Гогу није било јер је презиме Дунђерски наметнуто као синоним за крвопилну трулу буржоазију. Истина, он се није ни трудио да га тражи јер је од рођења припреман да буде рентијер, а током живота само научио да пребацује лоптицу преко мрежице. Пошто је знао пет језика, мало је хонорарно водио кореспонденцију Тениског савеза са светом, само су му кратко дозвољавали да одигра понеки сет на терену градског клуба, али је иритирао нову елиту, коју је упозоравао на то да се на шљаку не долази с рекетом упареним с вуненим чарапама и сандалама.
Неколико година издржавао се продајом својих кућа и станова, све док му након национализације није остављен само по један велики и мањи стан у палати. У великој оскудици, кренуо је негде педесетих код свог адвоката у Клајнову палату. Ушао је у лифт, спетљао се, није могао наћи право дугме, па га домар, Пишта-бачи, упозори да буде пажљив и нешто не поквари. Гога га увређено упита:
– Знате ли ви ко сам ја?
– О, како да не. Ви сте бивши Неко.
– Да, а и ви ћете ускоро за мном – одбруси Гога.
Неко време био је ожењен, кад је продао последњи стан живео код својих и породичних пријатеља у Чуругу, Темерину и Бечеју, потом спао на социјалну помоћ државе и преминуо 1983, усамљен и од свих заборављен, под кровом дома за убоге у Футогу.
Мишко Лазовић
Губитник би међу добитнике
Није Гога увек био социјално аутистичан, што је показао и на заседању комисије за Аграрну реформу 1946. у Србобрану, где су на једној страни сале седели кулаци а на другој паори ужарено заинтересовани да преузму њихове њиве. Кад је председник комисије саопштио одлуку да му се одузима целокупно имање, мирно је узео шешир и штап па прешао међу аграрце.
– Друже Дунђерски, ви сте готови, можете ићи – рече председавајући.
– А, не, господине, ја сам сада интересент – одговори му он и силно забави скуп, нервозан од ишчекивања шта ће коме допасти.
