ТРАЖЕЊЕ ПОСЛА НА БАЛКАНУ ПОСТАЛО ЈЕ ПОСАО ЗА СЕБЕ? Понеким кандидатима се чини да се разговори о запослењу претварају у психолошке тестове издржљивости у игри без правила

Тражење посла на Балкану постало је психолошки ролеркостер: "Као да играмо игру без правила, са противником ког не видимо"

Потрага за послом све чешће личи на исцрпљујућу игру живаца у којој не знаш ни правила, ни против кога играш. Огласи обећавају "динамично радно окружење", "могућност напредовања" и "конкурентну плату", али стварност често доноси разочарање.

Разговори за посао претварају се у психолошке тестове издржљивости – постављају ти питање где се видиш за пет година, а ти се питаш хоћеш ли до тада уопште имати новца за кирију. Тестирају твоју "отпорност на стрес", док ти покушаваш да сачуваш самопоуздање након што трећи пут чујеш питање да ли можеш да радиш прековремено – "кад затреба".

Један корисник Reddita пожалио се на ову ситуацију и започео озбиљну тему:

- Не знам како је другима, али мени делује да је тражење посла постало посао за себе. Не памтим да је раније било овако. Чак и са искуством тешко је наћи нешто пристојно. Тренутно гледам да пређем у фирму где могу да радим од куће, па и по цену ниже плате, само да има мира. Али где год да се пријавиш – толико посла има око причања са ХР-ом, послодавцима, чекања одговора на мејл, звања хиљаду пута и понављања исте приче...

Каже и да није сам:

- Причао сам са другарима са Discorda, има их разних – од лекара до радника у производњи – и сви кажу исто. Као да неки послодавци уопште не желе да нађу раднике, већ траже неког кога ће моћи да искоришћавају. Једино овај што је лекар је без проблема нашао посао. Два програмера су тражила посао по пола године, послали су више од 100 пријава заједно – један је тек недавно упао негде, а други још тражи.

- Друг који са мном игра Escape from Tarkov једва је нашао посао у комуналном – да вози камион. Пре тога је послао 20 пријава за послове у грађевини, телефон није испуштао из руке. Искустава има колико хоћеш. На једном разговору уопште нисам знао шта људи желе ни шта нуде. На крају сам хтео да питам: ‘Мајсторе, тражиш ли ти некога уопште?’

Огласи се стално понављају, одговори не стижу

У коментарима се јавило још људи са сличним искуствима. Један корисник пише:

- Члан породице тренутно тражи посао и стално виђамо исте огласе за иста радна места. Нереално је да за седам-осам месеци нису нашли одговарајућег кандидата. Изгледа да те фирме уопште и не траже људе озбиљно.

Једна девојка је поделила личну борбу:

- Упала сам у депресију због свега. Седам месеци сам код куће и без посла, док вереник ради, једва плаћа све и стално је у минусу како бисмо некако преживели. Не могу да нађем ништа, немам превоз за послове ван града, а у свом месту ни један позив. Не знам више да ли сам ја проблем или су они... Имам интервју за посао код обезбеђења у петак, држите ми палчеве. Ако упаднем – супер. Ако не – не знам...

Други корисник додаје:

- Важно да сви пишу како посла има на све стране и да се смањује број страних радника. А кад се пријавиш – нико не одговара, или те шаљу кроз 30 кругова пакла за минималац.

(Телеграф Бизнис/Дневно)