ПСИ УЛАЗЕ У ТРЕЋИ ПРОЦЕС ПРИПИТОМЉАВАЊА Љубав мења њихову генетику

А оно на шта посебно указују, нарочито услед савременог суживота људи и паса, јесте да су ове животиње на прагу трећег еволутивног процеса, односно трећег таласа припитомљавања, будући да је њихова личност прилагођена нашем модерном свету. Шта то у ствари значи?

Пси су (први пут) припитомљени пре више од 14.000 година и то онда када су дивљи вукови почели да се прилагођавају људским насељима као предвидљивом извору хране. То је резултирало међусобном односу који је изостављао страх и агресију једних према другима, односно човека према животињи и обрнуто.

Следећи талас догодио се тек након индустријске револуције и то када су људи почели да узгајају псе због специфичних физичких особина које су одражавале њихов статус. Дакле, оно што је било битно хиљадама година – снага, сналажљивост, способност чувања и слично – замењено је потрагом за педигреом.

Управо тај тренутак био је пресудан да се еволуција код паса убрза и доведе до онога што нам је у назнакама већ познато, а што ће тек бити уочљиво!

Наиме, научници са шведског Универзитета Линћепинг – Брајан Хер и Ванеса Вудс, 2017. године доказали су да су пси развили способност да раде са људима, до те мере да од њих траже помоћ кад им је она потребна.

Експеримент је подразумевао следеће: 60 златних ретривера (раса пса која је једна од најпогоднијих за живот са људима, нарочито децом) добило је задатак да отвори поклопац тегле са посластицама, с тим да су то морали да покушају двапут да ураде, једном након што су примили окситоцин (хормон љубави) спреј за нос, а други пут неутрални физиолошки раствор. Тим је мерио време колико је животињама било потребно да затраже помоћ од својих власника.

Резултати су указали на то да су пси са примљеним окситоцином били склонији тражењу помоћи, што је још једном потврдило идеју да ниво хормона љубави у великој мери утиче на друштвене вештине пса и односа са људима.

Треба напоменути да су још раније студије показале да варијације у генетском материјалу, а који се налази близу гена који кодира рецепторе за окситоцин, утичу на способност паса да комуницирају...

Јасно је да пси који су дресирани да буду лични пратиоци већ увелико доказују да су ове животиње еволуирале у нешто више од обичног „кера ловца и чувара“, али таква судбина, саткана од емотивнијих гестова и односа, чека све псе који су већ увелико равноправни чланови у све већем броју породица.

Штавише, чак и један пас са једним власником почиње да се третира као својеврсна породица за себе.