ПОСЛЕ ЉУДИ - ПОТОП ИЛИ ОКТОПОДИ? Неприродно окружење за хоботнице не представља проблем

Одмах да вам кажемо, немојте се секирати, овакву будућности сигурно нећемо доживети, јер је за њу потребно неколико милиона (која нула мање-више) година.

Али, свакако да је занимљиво становиште да су баш октоподи ти који би успели, у том замишљеном сценарију, да постану доминантна врста која би својом организацијом и надмоћи бар мало заличила на људску. У наставку текста преносимо вам приче из неколико светских лабораторија у којима се октоподи проучавају и који доказују да имају (довољно) висок ниво интелигенције, због чега (оправдано) постоји претпоставка за оним малопре наведеним.

Наиме, научник и вешт ронилац Питер Годфри Смит, иначе професор историје и филозофије науке на Универзитету у Сиднеју и филозофије на Градском универзитету у Њујорку, пре десетак година објавио је књигу „Другачији умови. Октопод, море и дубоко порекло свести” у којој је детаљно пренео искуства својих колега истих интересовања. 

„Најпознатије анегдоте о октоподима описују бекства и крађе: октоподи и акваријумима упадају током ноћи у суседне резервоаре у потрази за храном. Те приче, иако љупке, не морају указивати на високу интелигенцију. (...) Постоји понашање које је мени много занимљивије. Октоподи у најмање два акваријума научили су да гасе светло тако што су прскали сијалице млазом воде док их нико не гледа, па би изазвали кратак спој. На новозеландском Универзитету у Отагу то је изазвало толике трошкове да су октопаде на крају вратили у море. Једна лабораторија у Немачкој имала је исти проблем. Мени се чини да је то веома паметан поступак”, пише Годфри Смит, напомињући да октоподи иначе не воле светло и прскају све што их нервира, али... „Овај случај указује на једну општу чињеницу: октоподи су у стању да се прилагођавају посебним околностима живота у заробљеништву и на интеракцију с људима који се о њима старају. У дивљини, октоподи су прилични самотњаци. (...) Одавно је примећено да октоподи у заробљеништву могу да разликују поједине чуваре и да се различито понашају према њима. (...) Један експеримент из 2010. потврдио је да дивовски тихоокеански октоподи заиста умеју да разликују људе, а могу то да учине чак и када ти људи носе истоветне униформе.”

У књизи је представљњено још неколико ситуација, међутим интересантан је и један моменат забележен на пенсилванијском Универзитету у Милерсвилу, а ком је сведочила Џин Боал, која слови за једног од најригорознијих и критички настројених истраживача главоножаца.

„Октоподи воле да једу крабе, али у лабораторијама им углавном дају одмрзнуте шкампе и лигње. Потребно је неко време да се октопод навикне на ту другоразредну храну, али на крају је прихвати. Једног дана Боалова је ишла дуж резервоара и давала сваком октоподу по комад одмрзнуте лигње. Када је стигла на крај реда, окренула се да се врати истим путем. Октопод у првом резервоару као да ју је чекао. Није појео лигњу, него ју је уочљиво држао. Док је Боалова стајала, октопод је полако отишао према одводној цеви, гледајући право у научницу. Када је стигао до цеви, и даље гледајући научницу, бацио је свој комад лигње у сливник.”

Наведени примери свакако да указују на неочекивану нарав ових мекушаца, али и доказују да за њих „неприродно окружење заправо не представља проблем”.

Осим симпатичних илустрација сналажљивих и срдитих хоботница, о њима треба знати и следеће: имају „мозак” који обрађује информације скоро као компјутер и високо развијени нервни систем, својим удовима умеју да користе алате, спретне су, могу да се привуку кроз просеке много мање од њих самих, а имају и способност да мењају боју и стопе се са окружењем или покажу да су љути. Премда ове карактеристике нису својствене за све врсте хоботница, оне које их поседују једног дана биле би алфе...

Међутим, хоботнице имају једну ману. Врло су недруштвена бића! То даље значи – да би октоподи развили ближе повезано друштво, које је предуслов за настанак цивилизације, мораће да развију вишегенерацијске везе, што значи да ће најпре родитељи морати да буду присутнији у животима својих младих, преносећи им искуство, знање и све оно што је потребно за макар најпримитивнији друштвени облик.

И наравно, све ово важи уколико – и само уколико – октоподи ипак преживе климатске промене, потпуно уништење биодиверзитета, или пак ударац масовног астероида, нуклеарни рат...