ЉУБАВ КАКВА СЕ ЗАСЛУЖУЈЕ „Фиуме о морте!” Игора Безиновића - прича о граду и људима

Тачно сто година пре тога, откриће се у филму „Фиуме о морте!” (Ријека или смрт!) Игора Безиновића, Ријека је била још несрећнија.

Филм Игора Безиновића веома је актуелан не само због награда које осваја на фестивалима. Ауторски приступ да буде нешто између документарног и играног филма, веома је иновативан, а продуцентски подухват у погледу фотографије, костима, тона, избора локација и начина обраде архивске грађе, као и снимљеног материјала, монтаже, естетски је упечатљив у свим категоријама.   

Те 1920, тачније годину, две пре, Ријека је, попут многих градова некадашње Југославије, управо изашла из канџи Аустроугарске монархије. С обзиром на то да се налази у Истри, у непосредној близини Италије, запала је за око једном опскурном италијанском политичару, прецизније фашисти, песнику, еротоману, данас би се рекло и нарцису, психопати, Габриелеу Д’Анунцију. У готово невероватној мисији, упркос новопрокламованој припадности Краљевини Југославије, чак упркос и противљењу Краљевине Италије, Д’Анунцијо заузима град, да би чак у једном тренутку био проглашен његов слободни статус. Годину и по је трајао Д’Анунцијев сан о граду-држави-оргији, док га нису пренули пуцњи родне му Италије којој је нешто раније објавио рат. Ти пуцњи претворили су се у експлозије, након којих се не само пробудио, него и слетео са власти.

Бројне су згоде и незгоде пратиле ову ријечку самопрокламовану самонезависност. Моја омиљена је одрубљивање једне од две главе статуете орла на градском торњу. Она можда на најбољи начин описује сву количину самовоље и недораслости једној озбиљнијој политичкој партитури. Као што то обичај у оваквим историјским епизодама бива, орао није био једини ускраћен за главу. Већа штета је оних којима је та глава била једина, људи који су изгинули зарад нешто мало политичке славе једног великог ексцентрика и егзибиционисте. 

Годину и по је трајао Д’Анунцијев сан о граду-држави-оргији, док га нису пренули пуцњи родне му Италије

Безиновић причу почиње анкетом на ријечким улицама са једноставним питањем: „Знате ли ко је био Габриеле Д’Анунцио?” Питања се затим усложњавају: „Да ли бисте га играли у филму?”, „Да ли бисте играли војника?”, „Да ли бисте играли Д’Анунцијеву љубавницу?”, „Да ли бисте пристали да погинете у филму?” Другим речима, почетна анкета постаје кастинг, а ми гледамо како се даље радња развија, кроз улажење ликова са ријечких тргова и улица, у улоге ликова из филма. Касније, видимо и интеракцију сада већ ликова из филма са ликова на улицама и трговима, током снимања сцена, индиректно сведочећи колико је њих још увек за или против италијанских или јужнословенских снова између два светска рата.   

Оно што је најлепше у филму „Фиуме о морте!” сведочанство је о пролазности историје, имена, држава, политичких пројеката... И сасвим извесно, сведочанство о неуништивости људске охолости, такорећи глупости. У погледу филма, и то је оно што Нови Сад ни капитализацијом пројекта Европска престоница културе и покушајем да се сними прикладан филм никад није добио, Ријека је добила достојног уметничког представника. Игору Безиновићу је очигледно било потребно много љубави да направи овакву посвету својој Ријеци. Очигледно је Ријека ту љубав заслужила.