ЗАВРШНИЦА СУБОТИЧКОГ ФЕСТИВАЛА ПОЗОРИШТА ЗА ДЕЦУ Како је бити дете
Много је лепо бити дете. Није то ни лако. Ове две супротстављене мисли, тачније осећања, на цени су ових дана у Суботици.
Позориште за децу има свој познати Међународни фестивал, а осим што се на њему играју представе, много се размишља и разговара о њима, јер спада у педагошки и научни рад који има своје посленике на Форуму за позоришна истраживања.
Гледајући представе за децу, можете се и осетити као дете, колико је то лако или тешко бити. На пример, гледајући представу ”Чудо” Позоришта ”Пинокио”, по роману Р. Х. Паласио, у режији Емилије Мрдаковић, осећа се тежина тога ”бити дете”. Оги који је главни јунак ”Чуда”, изузетан и надарен дечак, има један облик парализе лица, а треба да крене у пети разред. Родитељима због тога није ништа лакше, а ни сестри, која мора да има доста разумевања за то да су њене бриге и проблеми због Огија у другом плану.
У школи, к’о у школи. Многи би да буду главни, а неки и да се допадну. Оги се одлично носи са изазовима, а у томе му помажу и новостечени пријатељи, што је врло осетљива тема када су у питању деца која су по нечему другачија и одмах упадају вршњацима у очи. Истина, та борба се наставља и у одраслом добу…
Емилија Мрдаковић је режирала представу којом доминирају лутке у дизајну Олега Каторгина. Велике и незграпне, попут дечјих душа које још увек траже своју место и много љубави.
Бити дете лако је када се игра. Позориште често зовемо иргом, међутим ретко се деси да се тако и осетимо у њему. Словеначки Завод ”Кускус” буквално је натерао децу да вриште од среће, само зато што је успео да им се приближи, рекло би се, на прави начин. Практично се поиграо са њима.
- Блуп! - свако дете зна тај звук када баци каменчић у воду. Од воде све и креће, мислио је Талес, а вода и јесте две трећине Земљине површине. Скоро свако биће је од воде, у прилично сличној мери попут површине наше планете.
Овакве, и многе друга забавне чињенице, уводе у представу ”Блуп и лица воде” Петера Куса, коју овај аутор изводи са Гашпером Ловрецом и Филипом Шебшајевичем. Њих тројица на сцени имају конструисану праву лабораторију за истраживање свих појавних облика воде, па и оних које су у стању да измисле. Тако вода у једном свом новом агрегатном стању постаје Блуп, чудесно биће које покреће акцију на сцени, па и вриске узбуђене деце у публици, да би се на крају претворила у звуке музике и песме, а руке гледалаца снажно запљескале у ритму и као награда за извођаче.
Игор Бурић