ПАРТИЗАН ТИ ПРУЖИ ШТО НЕ МОЖЕ НИКО ДРУГИ – Марко Јовановић: Има ли шта лепше? Играш у својој земљи, за клуб који највише волиш...
Некадашњи фудбалер Партизана, сада члан стручног штаба првог тима Марко Јовановић био је гост нове епизоде емисије „Приче из свлачионице“.
Као дете Партизана, прошао је млађе селекције клуба, а шансу у првом тиму добио је 2007. године.
– Десило се све некако изненада, јер сам тада био у Телеоптику. Тренер првог тима био је Мирослав Ђукић. Мој саиграч Бранислав Станић и ја добили смо позив да попунимо број, јер су неки играчи били одсутни због обавеза у репрезентацији. Почетни план био је да будемо ту док се они не врате, међутим, одлично смо се показали на тренинзима. Речено нам је да ћемо ићи и на припреме, тамо смо били још бољи и, када смо се вратили, потписали смо професионалне уговоре.
Данас, као део стручног штаба, Јовановић свакодневно преноси своју енергију и поруке млађим играчима.
– Оно што увек кажем пре него што изађемо из свлачионице – ајмо, Гробари, само за Партизан! Играмо само за Партизан. Поготово у овим тешким временима, морамо да помогнемо клубу да се издигне из ове ситуације. Нико од нас не би био нигде да није било Партизана. Нико нас не би ни познавао.
Сећа се и својих фудбалских почетака, али и колико је Партизан значио за његов развој – не само као фудбалера, већ и као човека.
– Ја сам од једанаесте године овде. Имао сам среће да играм против Манчестер јунајтеда, Јувентуса, са 13–14 година, на иностраним турнирима, и да освајамо те турнире. Партизан ти пружи нешто што не можеш да доживиш ни у једном другом клубу. Ја сам из Ариља, и много волим то место, али не знам шта бих радио да ме покојни чика Трба није приметио и довео у Партизан.
На крају, порука која сажима све оно што црно-бели клуб значи – и као фудбалска институција и као животна школа.
– А како можеш да вратиш Партизану за све што ти је дао? Тако што ћеш да даш све од себе за овај грб. Не заборавите колико је играча, посебно странаца, долазило овде – нико их у Европи није знао, а преко овог клуба су направили сјајне трансфере. Покушавам да објасним млађим играчима да су привилеговани – играју у својој земљи, за клуб који највише воле, пред овим навијачима. Има ли шта лепше?