ЖЕНА У БЕЛОМ МАНТИЛУ, ПИОНИРКА КОЈА ЈЕ ПОМЕРАЛА ГРАНИЦЕ Прича о др Марији Прити, првој жени лекару у Угарској ВИЗИОНАРКА СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ

Марија Вучетић-Прита (1866-1954) није само сањала, она је тај сан претворила у стварност и постала прва жена лекар у Угарској.

Рођена у Селеушу 1866. године, Марија се са породицом ускоро преселила у Панчево, где је одрастала као девојчица друкчија од својих вршњакиња. Док су оне маштале о доброј удаји, она је маштала о студијама медицине. Када се мајци Милеви поверила са својим сном, то је звучало као лудост. Али Марија је била упорना.

Борба са ветрењачама

Пут до диплома био је дуг и трновит. Након завршене Више школе за девојке у Панчеву, суочила се са тврдим зидом,  без матуре није могла да упише студије медицине. Врата су јој била затворена у Панчеву, Новом Саду, Сремским Карловцима. Ни Београд јој није пружио шансу.

Али Цирих јесте. Захваљујући подршци мајке, која је након смрти мужа сама подизала децу, Марија је 1887. године уписала гимназију у Цириху. Савет јој је дала прва српска докторка Драга Љочић, која се суочила са сличном судбином. Шест година касније, 1893. године, Марија је дипломирала медицину у Цириху, постајући једна од првих лекарки у Европи.

Између науке и породице

Др Марија Прита успешно је спојила професију и приватни живот. Отишла је на усавршавање код реномираног гинеколога др Храбака у Бечу, где се први пут остварила и као мајка. Родила је ћерку Јелицу, а пет година касније и Душицу. Жене су имале више слободе да јој се поверавају, што ју је чинило посебно цењеном у струци.

Током Првог светског рата радила је у нишкој болници, учествовала у драматичном повлачењу српске војске преко Албаније и радила на Крфу. Живот је посветила болесницима и ратницима, а њен највећи пројекат била је изградња Прве женске болнице у Београду.

Заборављена хероина

Др Прита није била само практичар, била је и научник, активиста, оснивач Женске странке, председница Друштва београдских жена лекара. Организовала је изградњу Меморијал болнице Лејди Каудри на Дедињу, писала стручне радове и популарне текстове којима је промовисала медицину и одвраћала народ од надрилекарства.

Након рата водила је са супругом приватну ординацију у Београду све до смрти 1954. године. Међутим, за разлику од многих мање заслужних личности, њена успомена није адекватно очувана. У Београду ниједна улица не носи њено име, нити на згради у Краља Милана 34, где је живела и радила, постоји спомен-табла. Чак ни болница на Дедињу, у чијем је стварању учествовала, не памти њено име.

Али зато њени Панчевци је нису заборавили. Град у којем је почела њена прича добио је улицу др Марије Прите у насељу Тесла. А 2014. године, након што је Историјски архив Панчево добио на поклон документа и фотографије о њеном животу од потомака, историчарка др Ивана Спасовић организовала је изложбу посвећену овој изузетној жени 2017.године.

Прича о др Марији Прити прича је о храбрости, упорности и визији. Прича о жени која није прихватила ограничења свог времена и која је утирала пут генерацијама лекарка после ње. Прича која заслужује да буде испричана и упамћена.

Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинасиран је из буџета Министарства информисања и телекоминијација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.