ЧЕТВРТ ВЕКА ОД ПЕТООКТОБАРСКИХ ПРОМЕНА 2000. ГОДИНЕ Демонстрације које су довеле до свргавања режима Слободана Милошевића

Окупљању и бунту претходили су избори 24. септембра те 2000. године, и неслагање око њихових резултатата.

Пошто је тадашња Савезна изборна комисија 28. септембра, четири дана по окончању првог изборног круга објавила да нико од председничких кандидата није добио довољан број гласова, дакле преко 50 одсто, најављен је други изборни круг.

По подацима које је Савезна изборна комисија тада саопштила, у првом кругу 24. септембра 2000. године, Слободан Милошевић је добио 38, 62 одсто гласова, док је Војислав Коштуница добио 48,96 одсто.

Представници Демократске опозиције Србије (ДОС) тврдили су међутим да је Коштуница добио више од 50 процента гласова, те да други изборни круг за позицију председника Савезне Републике Југославије према томе није потребан.

По окончању петооктобарских промена званично је објављено да је на септембарским изборима 2000. године, за позицију председника СРЈ, Слободан Милошевић добио 1.826.799 гласова, односно 37,15 одсто гласова док је кандидат тадашње Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница добио 2.470.304 гласа односно 50,24 одсто.

Масовност окупљања односно бунта 5. октобра била је последица нагомиланог дугогодишњег незадовољства, почев од распада Југославије, дубоке економске кризе и опште беде, ратова, а све је додатну димнезију добило агресијом НАТО на Србију 1999. године, што је за последицу имало не само окупацију Косова и Метохије него и тешко разарење земље. 

Слободан Милошевић, дугогодишња прва личност Србије, тада на позицији председника Савезне Републике Југославије, неприкосновени челник ондашњег режима, за присталице Демократске опозиције Србије доживљаван је као персонификација свих годинама сакупљаних незадовољстава.

Пошто је Савезна изборна комисија други изборни круг заказала за 8. октобар, прваци ДОС-а одбацили су наводе СИК, инсистирајући да другог круга неће бити, имајући у виду да је Војислав Коштуница, како су тврдили, у првом кругу добио преко 50 одсто гласова.

Паралелно, Демократска опозиција Србије је позвала на општи отпор, генерални штрајк и блокаду земље, као и на масовно окупљање 5. октобра у Београду.

Тако су тог дана уследиле изненађујуће бројне колоне возила с присталицама опозиције из разних крајева Србије пут Београда, које полиција није успела да заустави, осим спорадично.

Централно место окупљања било је на платоу испред здања Савезне Скупштине у Београду.

Такође, позив на генерални штрајк је добрим делом успео. Између осталих у штрајк су ступили рудари Колубаре што је било посебно незгодно због чињенице да је снабдевање електричном енергијом тиме било витално угрожено.

Осим незадовољства нагомиланог претходних година, током деведесетих, у конкретној ситуацији појавио се додатни бес због широког уверења да је на делу изборна манипулација.

Процене о броју учесника протеста у центру Београда разликују се, али реч је извесно о најмасовнијем протесту против власти Слободана Милошевића. У Београд су се у сваком случају тада слиле десетине хиљада грађана из унутрашњости, како у организацији ДОС-а тако и других.У прво време полиција је поступала по наређењу, односно покушавала је да заустави колоне аутобуса и других возила на локалним и регионалним правцима као и на прилазима Београду.

Видно је међутим било да се ради о углавном безвољном извршавању наређења, а масовност и одлучност грађана који су се кретали према Београду за последицу су имали одустанак полиције. Напросто су, вољно или не, пропуштали колоне а постављене препреке су грађани уклањали са коловоза.

Када је маса преплавила простор испред Савезне Скупштине, оближњи парк, као и прилазе из околних улица, након извесног кошкања с полицијом, после употребе сузавца, поједини демонстранти упали су у здање Скупштине.

Затим је уследио и упад у зграду Радио Телевизије Србије, на врху Таковске улице, где је отпор обезбеђења био одлучнији. 
Масовност и борбеност демонстраната навели су полицију на узмак. Оба објекта су делом демолирана и изазвани су пожари. 
Паралелно, заузета је чак и полицијска станица у Улици мајке Јевросиме.

Окупљени грађани, демонстранти, масовно су остали на том простору, потезу између здања Скупштине и комплекса Старог двора, односно данашње Скупштине града и зграде Председништва, задржавши се током читавог дана као и наступајуће ноћи, у нешто сведенијем броју.

Лидери ДОС-а задржавали су масу обраћајући се са балкона Старог двора, односно Скупштине града.

Сутрадан, 6. октобра, у Службеном листу СРЈ објављен је изборни резултат који је потврдио тврдње лидера ДОС да је њихов кандидат Војислав Коштуница у првом изборном кругу добио више од 50 одсто гласова, што су тврдили и представници појединих других опозиционих странака, ван састава ДОС.

Слободан Милошевић се након тога обратио јавности признавши изборни пораз, преко једне београдске приватне телевизије, после сусрета са Војиславом Коштуницом.

Осим објаве повлачења Милошевић је тада честитао Коштуници, коментаришући притом да ће се надаље посветити породичном животу. 

Наредног дана, 7. октобра 2000. године, Војислав Коштуница је на свечаној седници која је одржана у Сава центру, положио заклетву пред посланицима Савезне скупштине.

Током петооктобарских демонстрација 2000. године две особе су изгубиле живот, а више десетина је повређено, како грађана, односно демонстраната, тако и припадника полиције. Више познатих личности, као поједини руководиоци РТС, су премлаћени.
Несрећним случајем погинула је Јасмина Јовановић, док је Момчило Стакић преминуо од срчаног удара.

Најистакнутија личност ДОС-а Зоран Ђинђић, челник Демократске странке, тада председник Владе Србије, убијен је у атентату у дворишту Владе Србије у Немањиној, у Београду, марта 2003. године. Непосредни извршиоци су осуђени.

Дугогодишњи председник Србије и СРЈ, Слободан Милошевић, умро је марта 2006. у притворској ћелији у Хагу, званично од срчаног удара. Међунардном трибуналу у Хагу, под великим притиском Запада, изручен је крајем јуна 2001. упркос датим гаранцијама приликом хапшења 1. априла те године.

Победник председничких избора септембра 2000. Војислав Коштуница, дугогодишњи челник Демократске странке Србије, повукао се из политичког живота.