ДЕКА-ЗМАЈ (89) ИЗ МИЛОШЕВА ПОСЛЕДЊИ ЈЕ МОХИКАНAC СРПСКОГ ЗАНАТА Седне на мотор, па у шуму, јер ваља нацепати дрва за чабриће НЕКАД СЕ СИР ЧУВАО САМО У ЊИМА, А ДАНАС...
На граници између стварности и заборава, у селу Милошев до високо изнад Пријепоља, живи и ствара један од ретких старих занатлија који уме да направи традиционални дрвени чабрић за сир.
Овај последњи Мохиканац зове се Мирослав Свичевић, има готово деведесет година и још увек свакодневно одлази у шуму да припреми материјал за свој занат који је наследио од покојног оца и који данас постоји само захваљујући његовим рукама.
– Прво мотором идем у шуму, то је најпрече. После кратим и цепам, секиром цепам ове дуге, па сушим, па тесим. Има алат: брадва, џељка, скобла – објашњава за РИНУ деда Мирослав, док бруси дрво и присећа се времена када се у сваком домаћинству у овом крају сир чувао искључиво у чабрићима које су правили људи попут њега.
Његове руке, иако уморне од деценија рада, још увек памте сваки покрет.
– Сад не могу више као пре, али пробам да подвадим колико могу. Да није могло, не бих ни радио. Правим их исто онако како их је правио мој отац, само што се више не црвене као некад – каже овај витални старац.
Поред њега, све време стоји Станимирка, његова животна сапутница и тиха снага породице.
– Ја сам ишла с њим свуда. Ако неко дође да купи, ја останем, знам да продам. Нисам била главна за паре, али би ми дао помало – додаје уз осмех.
А док се многи данас у своје родно село враћају само викендом, Мирослав и Станимирка су међу последњима који у Милошевом долу живе током целе године. И не жале се – планине су их, кажу, завеле давно и више се од њих нису могли одвојити.
На питање да ли ће неко наследити његов занат, деда Мирослав се осмехне и погледа свог унука.
– Пробаћу да научим од деде док још може да покаже, да неко наследи да има да ради то. Можда ће некад затребати, не зна се – каже унук док поносно гледа у деду занатлију.
