ДАНАС ЈЕ ПРАЗНИК СВЕТЕ ТЕКЛЕ Верује се да испуњава једну жељу свакој жени

Света Текла

Рођена је у Иконији, родитељи су јој били знаменити али незнабошци. Као осамнаестогодишња девојка била је верена за једног младића, када је апостол Павле дошао са Варнавом у Иконију на проповед јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се потпуно посветила вери Христовој и завештала се да ће живети у девичанству. када је њена мајка видела да више не гледа свог вереника нити помишља на брак, почела је најпре саветовати а потом тући и морити глађу. Најзад је предала судији и захтевала, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је бацио на огањ, али Бог је спасио неповређену.

Тада је Текла пошла за апостолом Павлом, и дошла са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтео је да је узме себи силом, али Текла се ишчупала из његових руку. Тај старешина оптужио је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осудио на смрт и бацио пред звери, али звери нису ни пипнули тело свете девице. Удивљен овим упитао је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?“ Одговорила му је Текла: „слушкиња сам Бога живога“. Тада је кнез пустио на слободу, и она је пошла проповедати јеванђеље, и успела је да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну удовицу Трифену. По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљила у једно пусто место близу Селевкије.

Ту се она дуго подвизавала и исцељењем болесника чудотворном силом обраћала многе у хришћанство. Позавидели су јој лекари и врачари из Селевкије, па су послали неке младе људе, да је оскврне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити исвоју чудотворну моћ. Текла је бежала од оних дрских младића, и кад је видела да ће је ухватити, она се помолила Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступила и сакрила ову свету девицу и невесту Христову. 

И та стена јој је била и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво“. 

Верује се да ће управо Света Текла помоћи свима који на данашњи дан почну да раде нешто, а западну у невоље, преноси Мондо. Довољно је да само искрено замоле. Света Текла сматра се "првострадалницом" међу женама и такође њиховом заштитницом. 

Народ сматра да ће данас женама које оду у цркву и искрено замоле светитељку, бити испуњена једна жеља докле год је искрено и дубоко желе и верују. Мошти руке свете Текле се чувају у старој сарајевској цркви.

Тропар (глас 4): 

Научивши се Павловом мудрошћу, богоневесна Текло, и утврдивши се у вери од Петра, богозвана првомученице, показала си се и као првострадалница међу женама. Ушла си у ватру, као на благоцветно место, и звери се устрашише тебе, наоружане Крстом. Зато моли Христа Бога, свехвална, да спасе душе наше.

Преподобни Симон

Крунисан за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца св. Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са св. Савом уздигао православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи св. Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септ. 1224. год. Његове чудотворне мошти почивају у Студеници.

Тропар (глас 3): 

Бога си од младости заволео и скиптар државе си уздигао: На земљи си се са храброшћу подвизавао и земним благом си наследио Небеско, даровано од Великог Дародавца. Зажелевши се монаштва, и примивши га, убрзо си опет умро, и као да си заспао Господ је сачувао твоје тело. Зато те молимо да молиш Христа Бога, да спасе нас који поштујемо свету успомену твоју. 

Свети краљ Владислав

Син краља Стефана Првовенчаног. Саградио манастир Милешеву, где је пренео из Трнова мошти Светога Саве, стрица свога. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао „раб Христов Владислав“.

Мирно се упокојио на рукама свога синовца светог краља Милутина, и погребен чесно у његовој задужбини манастиру Милешеви. 

Преподобни Давид

Димитрије је био најмлађи син кнеза Вукана и унук Стефана Немање. Имао је титулу српског жупана. Саградио је манастир у Бродареву на Лиму, где се и замонашио добивши име Давид. Црква коју је подигао (Давидова црква) се по својим архитектонским одликама издваја из низа храмова тог времена. 

Путовао је на поклоништво у свети град Јерусалим. Мирно се упокојио у Господу и од њега је прослављен као чудотворац. 

(Telegraf.rs)