ПОТОМАК КУМАНА ПРЕТВОРИО ДВОРИШТЕ У ЖИВИ МУЗЕЈ ТРАДИЦИЈЕ Његове биволице дају млеко са 16% масноће, а мужјаци су толико питоми да им можеш лежати на леђима

Поред љубави према животињама, он негује културу и традицију Кумана у Војводини, од стреличарства и јахања до припреме овчијег паприкаша за манифестацију овог краја и производње месних специјалитета који враћају укусе детињства.

– У Хортобађ, највећи национални парк у Европи где јединке живе слободно, ишао сам неколико пута на прославе и дружења, а када су видели колико волим животиње, јутро после гозбе позвали су ме да са пашњака изаберем за себе стоку коју бих желео да донесем у у Војводину – каже за „Дневник” Јожеф Кориж. – Почастили су ме подолским говечетом и домаћим биволом, по четири јунице и један бик, паром нониус коња и магараца. Од министарства сам добио дозволу да их увезем, али уз молбу да држим банку гена за Србију.

Нониус је огроман, црн, карактеристичан по грбавом носу, као у овна. 

– Стабилан, и у седло може да иде, и у кочије, и да вуче дрљачу, све ради. Како га васпиташ, такав ће и бити. Овај мој је јако миран – признаје. 

Од животиња, има такође свиње, али и балканске магарце који су, каже, паметни „колико могу за своју врсту” јер му пре паса јављају да неко стоји на капији, духовито ће саговорник.

– Подолци су се лепо размножавали, али, нажалост, немамо пашњак, па смо их држали у дворишту. А то није баш паметно јер има огроман рог, који га, како расте, сврби, па ће ти сваку циглу извадити из зида. И то женка, а замисли мужјака, који је дупло већи, с роговима као виљушкар. Због тога сам подолце дао ЈП „Палић-Лудаш” и добио биволе, па их са онима из Мађарске сада имам 12. Они су питоми, можеш да им легнеш на леђа, неће те дирати. Плус, дају јако добро млеко: док од домаће краве има четири одсто масноће, њихово је са чак 16,4 процента. 

Кумани су, објашњава, потомци номадских ратника из евроазијске степе који су 1297. године уточиште пронашли у Угарској. 

– Ми смо посебан народ, једно од хунских племена Атиле Бича Божјег, али смо преузели мађарски језик и из наше вере, чији је врховни бог Тенгри, морали да пређемо у хришћане – напомиње саговорник. – Сада се навршава 250 година откако смо у Србији, одржавамо протестантску веру и чувамо своју верзију језика. Нас Кумана у Војводини има у три села: Фекетићу, Пачиру и Старој Моравици. Подучавамо децу у стреличарству, дувању у рог подолца, баратању бичем и сабљом, јахању, додуше у седлу јер је безбедније. Како кажу: постоје два типа човека на свету: онај који је пао са коња и онај који ће тек пасти, а ја сам то „крштење” прошао и одлежао три недеље у кревету. Али коњ ме није оставио самог у атару. То је једна од најлепших животиња. Кад те погледа оним крупним очима, види ти душу. Прислони ти главу на раме и као да поручи: ту сам за тебе. 

Како додаје, све што претекне од стоке, претаче се у кулен, шунку и сланину за мезе. 

– Наизглед није савршено, али укус је прва класа. И дан-данас људи траже те укусе детињства – каже Кориж, чија ће прича о несвакидашњем сеоском туризму тек уследити.

Пројекат „Разноликост у срцу – приче локалних удружења и организација општине Мали Иђош“ реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансиран је из буџета Општине Мали Иђош. Ставови изнети у подржананом медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.