ДЕПРЕСИЈА ИМА 100 ЛИЦА, АЛИ И ЈАСНЕ, АЛАРМАНТНЕ ЗНАКЕ! „Комшијски“ методи самолечења препуни опасности
– Став „Депресиван сам, па ћу попити седатив“ је погрешан и опасан, и важно је знати да седативи немају никакво дејство на симптоме какви су депресивно расположење и одсуство задовољства. Депресија се успешно лечи антидепресивима – наглашава проф. др Чедо Миљевић, председник Удружења психијатара Србије и апелује да обратимо пажњу на видљиве промене у понашању ближњих.
Депресија је свуда у свету озбиљан проблем, а статистика показује и да је по много чему главни узрок инвалидитета изазваних психијатријским поремећајима. Посебно деликатан сегмент је појава суицидалности код пацијената који болују од депресије, као и нешто што се веома често заборавља: најчешћа је код младих људи старости од 15 до 30 година, најосетљивијег дела популације.
Депресија је синдром – скуп симптома, који не сме да се третира олако
Забрињавајући је и податак на нивоу света да се три четвртине пацијената не лечи или се лечи неадекватно, што је посебан проблем, упозорава струка.
Професор др Чедо Миљевић, психијатар и председник Удружења психијатара Србије подсећа да се многа питања менталног здравља код нас и даље схватају олако, па се појава депресије најчешће третира пролазним карактером, нечим што „није тако страшно“, оправдава тиме да су „сви депресивни“…
Неопрезно се и без свести о опасностима саветују „комшијске“ методе самолечења па мушкарци посежу за алкохолом, што води у још веће проблеме. Жене експериментишу познатим лековима попут бенседина или лексилијума, такође без ефекта по стање, али уз бројне ризике.
– Не постоји особа која није искусила депресију као осећање, односно расположење које је повезано са одређеним губитком. Међутим, депресија као психијатријски поремећај је нешто потпуно другачије и управо је у томе разлика. То је синдром – скуп различитих симптома од којих је депресивно расположење или нерасположење само један од њих, који чак не мора ни да буде присутан – истиче проф. др Миљевић.
Зашто се каже да депресија има 100 лица?
Стручњаци упозоравају да је реч о веома сложеном стању, које „има 100 лица“ и различито се испољава код различитих људи.
– Код младих се врло често првенствено манифестује кроз импулсивност или свадљивост пре него само депресивно расположење, што може да завара. С друге стране, код старијих особа присутна је соматизација уз жалбе на различите болове и телесне симптоме. То је чешће од самих изјава о једном депресивном нерасположењу, осећају туге, губитку задовољства или осећању кривице, што такође може да нас завара – описује проф. др Миљевић, који апелује на све да посматрају људе са којима живе и са којима су у контакту, како би приметили њихову промену у уобичајеном понашању.
Од симптома до дијагностичких критеријума: Функционалност као аларм
Психијатар каже да те промене могу бити различитог интензитета. У случају депресије некада је то моментална промена, оно што нам одмах скреће пажњу да нека особа практично има потпуно промењено функционисање, да је безвољна, да не може да функционише, да је плачна и томе слично.
Могуће је, према његовим речима, и се одједном појаве одређена самоповређивања или суицидалне реакције. На питање колико би требало да трају ти симптоми, проф. др Миљевић одговара да је то време око две недеље. Ипак, ни то није тако „једносмерно“.
Свака промена понашања требало би да чланове породице на неки начин побуди на разговор и на причу о чему се ради и шта се дешава. Алармантна је појава мање или више изражене дисфункционалности. Значи, да ствари које је неко релативно лако или рутински радио одједном више не може, или их ради са много већим утрошком енергије, много теже и са много више муке. Код одмаклих случајева то подразумева чак и оне рутинске свакодневне активности, као што је одржавање хигијене или намештање кревета. Дакле, промена понашања и одређени степен дисфункционалности су по мени кључни параметри на које породица треба да обрати пажњу и да реагује – прецизира проф. др Миљевић.
Додаје, међутим, да за сваки дијагностиковани случај депресије постоје прецизни дијагностички критеријуми.
Депресија је излечива болест: Циљ лечења није ублажавање, већ потпуно отклањање симптома
Професор као посебно важно истиче да је депресија излечива болест, а основни лекови у лечењу су антидепресиви. Користи прилику и да нагласи да то никако нису бензодиазепини, што је често уврежено мишљење.
– Став „Депресиван сам, па ћу попити седатив“ је погрешан и опасан, и важно је знати да седативи немају никакво дејство на оне симптоме које зовемо језгро депресије, а то су депресивно расположење и одсуство задовољства. Антидепресиви су основни лекови, који су заиста ефикасни код 3/4 оболелих. Неке студије показују нешто већи проценат, неке мањи, али највећи број пацијената заиста успешно реагује на антидепресиве, од којих је значајан број присутан и на нашем тржишту. За најтеже пацијенте, који болују од такозване терапорезистентне депресије и који се лече у надлежним установама, постоје нови препарати, актуелни у свету. Имамо их и у Србији, али још увек нису широко доступни. Процедура набавке је јако компликована и успорава примену код пацијената. Надамо се да ће се то ускоро променити и да ће ови лекови постати доступни о трошку РФЗО – каже психијатар и наставља осталим методама лечења депресије:
Предрасуде о одређеним начинима лечења и стигма, коју морамо рушити
– Постоје и нефармаколошки облици лечења који су врло ефикасни, као што је транскранијална магнетна стимулација. У Институту за ментално здравље постоји један такав апарат, али то је код нас још увек у повоју и нешто на чему треба радити. Наравно, постоји и електроконвулзивна терапија, која је у Србији (посебно у Београду), слободно могу да кажем „на стубу срама“. Лаичко мишљење је да је катастрофална за пацијенте, а у ствари се ради о третману који је изузетно ефикасан у лечењу депресије, један од најефикаснијих. У питању је још једна предрасуда и стигма против које заиста морамо да се боримо. Сумарно, имамо врло ефикасне препарате за лечење – јасан је председник Удружења психијатара Србије.
Циљ лечења депресије
Професор појашњава да циљ лечења депресије свуда у свету па и код нас није да се смање симптоми, него да пацијент буде и остане без симптома, односно да се врати у стање пре саме болести.
– У том смислу говоримо о његовој функционалности: да поново постане потпуно функционалан и у својој породичној и у својој професионалној средини, као и у својим интерперсоналним релацијама. Шта свако од нас може да уради? Може да подржи члана породице да настави са активним животом. Да подржи свог пријатеља и да се виђа са њим, а не да га избегава зато што има психички проблем и зато што је „другачији“, односно да га стигматизује. Може да помогне свом колеги на послу да настави да ради тамо где је стао. Нажалост, код нас за разлику од неких земаља у свету не постоје прилагодљиве пословне могућности за пацијенте који имају одређене психијатријске проблеме, већ само осмочасовно радно време. У неким земљама особе могу да раде и четири сата, па полако се враћају у посао – преноси наш саговорник.
Шта можемо да учинимо за особе које се боре?
Према његовим речима, много тога можемо да урадимо да помогнемо некоме поред нас са оваквим проблемом. Али, главно је да ли то заиста желимо или прелазимо на другу страну – да је тај неко ко је имао психички проблем другачији, није „нормалан“, није као ми.
– То је онда почетак стигматизације и разлог кампања које организујемо као струка у сарадњи са удружењима пацијената – испричао је за еКлиника портал проф. др Чедо Миљевић, психијатар и председник Удружења психијатара Србије.
