Ослобођење Војводине 1918: Сећање на Велики рат и братство народа

Предавачи, генерал-мајор Милорад Ступар и емеритус професор др Стеван Васиљев, подсетили су на кључне догађаје из 1918. године и значај српско-буњевачке сарадње која траје већ више од једног века.

Дечачка сећања која постају историја

Професор Васиљев није историчар по струци, како сам истиче, али приче из детињства обликовале су његово интересовање за ову тему. Сећања на разговоре свог деде и комшија остала су дубоко урезана у памћење.

-Сетио сам се свог деде на Бикову, који је са комшијама причали о Првом светском рату. А ја сам 1952. године имао 11 година. Упијао сам сваку реч- прича Васиљев.

Ти људи, како се сећа, имали су само четири разреда школе, али су знали основе немачког и мађарског језика јер су мушкарци служили војску у Аустроугарској. Морали су да говоре мађарски због комуникације са администрацијом до 1918. године.

-Они причају о Томашу Масарику. И ја тек касније, кроз школовање, сазнајем ко је то био, какав је то човек словенфил био. Масу ствари сам видео, како су ти људи у оно време, када ни радио није био, имали изванредне комуникације између- објашњава Васиљев.

Посебно га је дирнуо начин на који су очеви поредили судбине својих синова са различитих фронтова.

-Један мој деда има сина, који је рођен 1912. године, и он је био војник, служио је у оно време три до пет година. Њега шаљу на западни фронт у Аустроугарској, а комшиног сина шаљу на источни фронт. И синови двојице су на различитим фронтовима служили, синови двојице упоређују, након 30 година, како је прошао један син, како је прошао други син. Знате, то је за мене било врло упечатљиво.

Васиљев је поделио и дирљиву породичну причу о фотографији своје баке.

-Имам чак и фотографију, једну сачувану, коју... ја моју баку нисам запамтио никад, јер је преминула пре него што сам се ја родио 1941. године. И она са својим сином, од пет година, то је мој отац, рођењем 1912, 1917. године, иде код фотографа, који прави разгледницу.

На тој разгледници стоји само место Алеx, са латиницом, са икс на крају, и број војника.

-Она не зна нигде је он. Она је у марами, вероватно везена марамица, ту стоји и мали Деран, од пет година, који једино зна да се слика, шта ради, не зна, јер отац у рату, и њен син. Чудне су то димензије, кад се сетите тих времена.

Пресудне војне операције

Генерал-мајор Ступар детаљно је објаснио како је мала српска војска успела да прекрене ток рата.

Почетак краја наступио је на Солунском фронту 1918. године.

-Година 1918. је нешто где је српска војска, малобројна, на делу Солунског фронта пробила фронт уз подршку савезника, избацила јаку бугарску војску. За 15 дана је Бугарска капитулирала, а онда силовито кренула ослобађању централне Србије- објашњава Ступар.

Тај пробој, како истиче, преокренуо је ток целог рата.

-Пробој мале, организоване, добро обучене, са високим моралом српске војске је утицао на завршетак Великог рата. Имајући у виду да Немци нису имали проблема ни на западном, ни на источном фронту. Проблеми су настали на балканском помоћном фронту.

Српска војска је показала невероватну издржљивост.

-Та српска војска је за 45 дана прешла 600 километара. Практично сваки дан је под борбом прелазила 13 до 14 километара и ослободила Београд 1. новембра 1918. године.

Међутим, рат за српску војску није био готов ослобођењем Београда.

-Имајући у виду слабости Аустроугарске царевине, поразе на фронтовима, појаву зеленог кадра, анархију, безлашће, пљачке, убистава, дошло је до историјског момента, да се српском војском ослободи простор са јужним Словенима- наводи Ступар.

Суботица и коначно ослобођење

На позив Срба у Војводини, српска војска прелази Саву и Дунав.

-Српска војска ослобађа Срем, ослобађа Банат, и долази 13. новембра у Суботицу и Бају, где је, иначе, та линија крајњег достизања српске војске сходно Београдском примирју.

Ступар је са поносом говорио о војним јединицама.

-20. новембра Сплит је ослободио 13. пук Хајдук Вељко Тимочке дивизије. Исто тако је моју Кикинду 20. новембра ослободила Моровичка бригада, односно Гвоздени пук. То је била величина српске војске да је комплетну територију, негледајући где је који становник, односно нација у броју већа, ослободила.

Поређење са данашњим односима било је неизбежно.

-Кикинда и данас признаје то што се десило 1918. године. А Сплићани који су дочекали са сузама српску војску као ослободиоце, имају и такву таблу на риви да се захваљују краљу Петру, они сад говоре да смо ми били окупатори- каже Ступар са горчином.

Поставио је реторичко питање.

-Како можемо бити, српска војска окупатори, кад су они у Аустроугарској били аутономија, нису имали државу. Ако смо били окупатори, што се нису борили против окупатора, већ ми смо им донели слободу, а они то злоупотребљавају.

Идеја југословенства и мудрост предака

Ступар је објаснио идеју која је водила српски народ у том периоду.

-Српски народ је кроз југословенство, кроз јужне Словене, посматрао нешто што се зове стабло са истим кореном, а све те нације су као гране тога стабла. И под тим условима, таквим схватањем, кроз Нишку декларацију, кроз Крфску декларацију, српска војска је ослободила све јужне Словене уз ослобађање Срба и дала државност.

Посебно је истакао политичку мудрост Срба у Војводини. 

-Овде, у Војводини смо били опрезни захваљујући Светозару Милетићу, а поготову Јаши Томићу.

Ступар је цитирао чувене Томићеве речи које су определиле судбину Војводине.

-Кад се говорило где ће се Војводина прикључити, или Загребу или Београду, он је говорио о Београду са једном познатом његовом реченицом: "Хајдемо ми Срби прво да обучемо кошуљу, па сако, па онда ћемо се огрнути капутом југословенства."

Консеквенце другачије одлуке биле би катастрофалне, сматра Ступар.

-Не дај Боже да смо се прикључили Загребу, сигурно ни Буњеваца, ни Срба не би било сада на простору Војводине, као што их нема у Хрватској. Спали су од половине на статистичку грешку.

Братство које траје

Председник Буњевачке матице Вељко Војнић говорио је о историјском значају 1918. године за буњевачки народ.

-Данима 1918. године, данима који су претходили Великој народној скупштини и када је дошло до прикључења Барање, Бачке и Баната Краљевини Србији и касније развоју свих односа који су омогућили Буњевцима да се развију као национална заједница аутохтона, ту су почели Буњевци и након тих датума да користе свој језик у службеној употреби и да га јавно износе.

Пре тога, како истиче, ситуација је била потпуно другачија. 

-До тих датума, до ослобођења ових крајева од стране српске војске, Буњевци су били изузетно угнетавани. Нису сматрали Аустроугарску својом домовином, али Србију данас сматрају.

Резултати те сарадње видљиви су и данас. 

-Захваљујући тим успесима и тој сарадњи од 1918. године до данас, Буњевци су се очували највећим бројем управо у Републици Србији, док су у осталим крајевима – Мађарској и Хрватској – готово и нестали.

Председник Савеза српских удружења Севернобачког округа Мирослав Каран најавио је наставак сарадње са Буњевачком матицом.

-Савез српског удружења је почаствован и захвалан Матици буњевачкој, која је позвала да учествујемо на вечерашњој трибини и да се присетимо једног веома важног и у нашој историји највећег догађаја за српски народ, а то је ослобођење и победа у Великом рату 1918. године.

Подсетио је на цену слободе. 

-Србија је тада за слободу дала скоро четвртину свог становништва,
ако не и више, и мислим да је то довољан позив и довољан задатак нама да чувамо сећање на свете наше јунаке који су дали животе за слободу.

Програм обележавања значајних новембарских дана у склопу Дана примирја наставља се 12. новембра у Народном позоришту, затим, 13. новембра на сам дан уласка Српске ослободилачке војске полагањем венаца на Пушкиновом тргу и приказивањем филма "Завет браће" о ослобођењу Суботице.

-Први пут смо заједно у организацији са Матицом буњевачком оваквог једног догађаја и надамо се и у будућности неговању овог јако лепог и сада је већ вековног пријатељства два народа- закључио је Каран.