"Кафански музичар у Новом Саду мора бити полиглота" ЧУВЕНИ ЈАНИКА БАЛАЖ Тита је „завео“ овим двема песмама! Легендарном ТАМБУРАШУ С ПЕТРОВАРАДИНА осмех није силазио с лица

Легенда тамбурашке музике, симбол боемског Новог Сада и један од најпознатијих тамбураша бивше Југославије, Јаника Балаж имао је осмех који осваја и који није силазио са лица, кажу они који га памте.
 

Рођен је у Лукином селу (насељу града Зрењанина) 23. децембра 1925. године, у ромској породици мађарског порекла, која је иза себе имала богату музичку традицију, што је у великој мери и одредило његов будући позив. Отац му је био контрабасиста, а деда цимбалиста. Име његовог оца је било Рац, што је у преводу означавао погрдан мађарски назив за Србе, па је из тог разлога Јаника преузео презиме мајке (Словакиње), Балаж.

Детињство је провео у Бечеју, где је почео да свира виолину са 10 година, у локалној кафани. Касније се придружио групи "Козарци", и заједно са њима наставио да свира по Суботици и Хоргошу. У Бечеју је завршио основно музичко образовање.

Првих седам динара зарадио је као мали, са седам година, певајући у возу од Бачког Градишта до Бечеја песме – "Кад се Цига зажели медених колача" и "Боци, боци, тарка".

Још није научио ни прва слова, када је свирао на тамбурици, без нота, већ по слуху. Ипак његов први "званични" инструмент била је виолина, након чега му је професор рекао, да је боље да виолину остави по страни, јер има доста виолиниста, и пређе на тамбурицу. Тако је Јаника, не размишљајући дуго, почео да свира тзв. прим бисерницу, врсту тамбурице.

Почетно знање на својој прим бисерници је крао од славног Маћике Петровића из Суботице. Баш зато је 1949. године Маћика на самрти жени рекао да његов прим прво понуди Јаники да га купи, па ако га он не буде хтео – може га дати било коме. И хтео га је наравно али у то доба директорска плата била је 1.500 динара, а он је за своју тамбурицу дао чак седам хиљада.

Иако је говорио да је прим само инструмент, да се звук налази у човеку, у прстима, истовремено је причао и да своју тамбуру не би дао ни за шта. Скоро четрдесет година држао је ту Маћикину бисерницу крај срца, окидајући жице и постижући такве тонове да многи нису успевали да разликују тамбурицу од виолине.

Његов велики пријатељ Звонко Богдан изјавио је да је Балаж тамбуру свирао некако "виолински", као да је имао гудало у прстима.

Породица Козарски (популарни Козарци) су свирали у то време у тадашњем хотелу "Империјал" и управо ова породица је Јанику увела у свој оркестар, што је био његов први корак ка трону славних.

На почетку своје каријере је кратко био члан Радио Титограда, у Црној Гори (1949 – 1952). Потом прелази у Радио Нови Сад, коме остаје веран до краја живота.

Од повратка у Нови Сад (1952), са 27 година, потпуно се посвећује тамбурици, где је имао и оркестар од осам чланова. Са њима је свирао и по кафанама Новог Сада, највише на Петроварадинској тврђави, на основу које му је и посвећена далеко чувена песма "Осам тамбураша са Петроварадина".

Постао је и концерт мајстор Великог тамбурашког оркестра Радио Новог Сада на челу са диригентом Савом Вукосављевим и са њима јавно наступао на радију, телевизији и многим концертима. Највише успеха у сарадњи је имао са доајенима староградске песме Звонком Богданом и Јулијом Бисак.

Пропутовао је скоро читав свет. Само је у париској Олимпији свирао чак 36 пута. Свирао је и пред краљицом Елизабетом II, која му је након наступа честитала и нагласила да "те тренутке никада неће заборавити".

Свирао је и другу Титу који је уживао у његовој музици, а како је Јаника једном приликом потврдио највише је волео да му свирају – “Салаш у Малом Риту” и “Осам тамбураша”.

Јаника Балаж и његова тамбурица су нашле место и у снимљана два филма – "Скупљачи перја" (1967) и "Биће скоро пропаст света" (1968).

Постоји и анегдота из живота овог великана из 1972. године, када је град Нови Сад посетио један од највећих виолиниста свих времена – Давид Ојстрах.

Он је свратио и у кафану на Петроварадинској тврђави, где је Јаника свирао са својим оркестром. Одушевљен наступом, устао је и пред свима рекао: "Ви мене славите као највећег виртуоза свих времена, али овај човек је већи уметник од мене!".

И поред велике славе ван граница земље и позива да се пресели у САД и Совјетски Савез и ради као учитељ, Јаника је остао веран свом крају и увек се враћао…

Тешко је овде бити музичар. Свугде је тешко бити кафански музичар, но у Новом Саду нарочито. Овде музичар мора бити полиглота: мађарски, руски, румунски, словачки, цигански… али, да би свирао на Тврђави, мора знати и француски и немачки и италијански и енглески…, рекао је 1979. године у интервјуу за "Свијет".

Никада није хтео да напусти Нови Сад, где је и умро 12. новембра 1988. године у 62. години. Данас, на новосадском Тргу незнаног јунака стоји скулптура од белог камена на гранитном постољу. То је славни Јаника, који одатле вечно мотри и чува своју тврђаву и Нови Сад, преноси Стил.