Одлазак српског текстописца и новинарке ПИСАЛА ЈЕ ХИТОВЕ ЗА ЧОЛУ, ЦЕЦУ, ЛУКАСА Умрла Љиља Јорговановић у 66. години

Новинарством је почела да се бави осамдесетих година у "Студенту", а на питање како памти то време једном приликом је рекла:
Као време кад сам била најглупља и најсрећнија, пуна снаге да се борим за своје заблуде. У то студентско гласило углавном су долазили они који нису имали добре везе да пишу за "озбиљне" новине, деца провинције жељна да освоје Београд и свет. Ништа нисам желела да освојим, па ништа нисам ни освојила. Борили смо се за правду и једнакост, бранили сиротињу од богаташа социјалистичког калибра, левичари с брадама до пупка и девојке које се нису шминкале ни дотеривале. Иако су мотрили на нас, знала сам да смо небитни, као да смо обданиште у коме нас гледају васпитачице. Зато никад нисам волела омладинску штампу, а ни студенте као привилеговани слој друштва. Броз је тек умро, кренуле су грозне несташице прашка, кафе, хигијенских уложака и рестрикције струје, а студенти су у мраку протестовали лупајући у шерпе. Добили су струју. Али само за себе. Памтим да сам радила с невиђеним ликовима, сви су за филм: Момчило Петровић, Бранко Маширевић, Стево Батић, Дејан Ђуровић, божанствена Тања Николовски...

Каријеру новинара наставила је у новинама "Младост".

Југославија се распадала на наше очи, а Младост је била југословенска омладинска редакција, са уредницима из целе Југе. Свађала сам се са омладинском штампом Хрватске и Словеније, Полетом и Младином. Слутила сам да кроз њихове текстове ове две републике гурају своје ставове за отцепљење. Уживала сам да их вређам. Путовала сам и писала о национализму седам и по година, а онда је дошао Милошевић и ставио тачку на Младост. Који интервју или чланак бисте издвојили из тог периода да вам је остао у сећању? - Никад нећу заборавити освећење цркве у Јасеновцу, долазио је патријарх Герман. Воз из Београда стао је пред свитање на неку пољану у Новској, а из воза су кроз маглу силазили људи у шајкачама и опанцима, родбина побијених. Хрватске власти нису хтели да отворе хотел "Сава" и смрзавали смо се док сунце није изгрејало. Први пут сам тамо одгледала документарац о Јасеновцу и живот више није био исти. После је Александар Тијанић одвезао Миломира Марића и мене у хотел "Интерконтинентал" у Загребу. Хорор и луксуз су се помешали, а тако је вала и данас. Написала сам текст са насловом: "Бог и Хрвати. Тко још?" Сећам се и путешествија по Косову с Момчилом Петровићем и фото-репортером Владом Мирићем. Сишли смо у рудник "Трепча", на последњи, дванести хоризонт. 

Били смо полумртви кад смо изашли. Азем Власи нам се подсмевао на фини, албански начин. Јели смо најбоље ћевапе, пили супер "призренско пиво" и написали тешко ђубре од текста. Најзад, ту је и интервју с Димитријем Рупелом, ватреним словеначким борцем за отцепљење, универзитетским професором и енглеским ђаком, који није хтео да разговарамо на српском, иако га је, наравно, говорио. Предложио ми је словеначки или енглески. Толико је држао до тога да ми се смучио. Свечано је изјавио да Словенија остаје у Југославији следећих десет година, а за годину и по су завршили посао. Дошао је десетак година касније у Београд као министар спољних послова, на отварање "Меркатора". Причао је српски јер паре су паре, пише Телеграф.