ОСАМ ДЕЦЕНИЈА ОД ДОСЕЉАВАЊА У СТАНИШИЋ Јубилеј обележен манифестацијом "Са камена понос ник’о, кроз равницу расте"

Скромно обележавање осам деценија од колонизације након Другог светског рата увеличали су наступи фолклорних група у овдашњем Дому културе, предвођеним станишићким Српским културно-уметничким друштвом „Извор“ чијим члановима су се придружили и аматери Српског културног центра „Вук Стефановић Караџић“ из Бачке Тополе, КУД-а „Марко Орешковић“ из Бачког Грачаца и Друштва за очување изворне песме и обичаја „Фочаци“ из Војке.

Ова манифестација је била одржана под именом „Са камена понос ник’о- кроз равницу корен расте“, а поред игара и обичаја из Далмације, Лике и БиХ, гости су имали прилику да уживају и у наступу полазница радионице традиционалног певања Срба из северне Далмације под вођством Светлане Спајић. Пригодно, с обзиром на то да је рођен и одрастао у овом селу, своју писану честитку је упутио и владика Бачки Иринеј Буловић.

Пре Другог светског рата већинско становништво Станишића, тада великог села и општинског средишта, било је немачке народности (на попису из 1931.  овде је живело 5.429 Немаца, 1.102 Србина, 772 Мађара, 185 Буњеваца, 60 Рома и 40 Јевреја), а у време ослобођења, у јесен 1944. године, у Станишићу је затечено око 4.650 Немаца. Убрзо ће један део овдашњег немачког становништва бити одведен у логоре или депортован у Совјетски Савез, а преостали Немци (њих преко 4.000) интернирани су у логоре у оближњим селима Гакову и Крушевљу током пролећа 1945. Године, док је њихова имовина подлегала је државној експропријацији. 

На место интернираних Немаца, одлуком тадашњих власти у Станишићу је планиран смештај за 1.330 досељеничких породица па је први транспорт колонизованог становништва (око 150 далматинских породица) приспео у ово село 6. децембра 1945. године, али како је ово становништво било планирано за насељавање у суседну Риђицу, овде се задржало свега неколико седмица. 

Први искључиво „станишићки“ транспорт стигао је у село 19. децембра 1945. године, када је досељено 230 породица (са око 1.500 чланова) из сињског и сплитског котара. У јануару 1946. г.  приспело је 180 породица (са око 1.500 чланова) из Книна и околине, а у фебруару још око 160 породица из разних крајева Далмације. У марту 1946. године досељено је 150 породица из околине Книна, Метковића и Имотског, а у мају је насељено и 70 породица далматинског порекла из Македоније.  Реч је, махом, о српским добровољцима из Првог светског рата, пореклом из околине Книна, Обровца и Шибеника, који су, између 1921. и 1936. године, били колонизовани у македонска насеља Штип, Овче Поље и Свети Никола. 

Последњи транспорт (око 60 породица из разних крајева Далмације) стигао је у Станишић у јесен 1946. године. После тог транспорта било је још само појединачних досељавања мањих група далматинских породица, па је крајња рачуница најзначајнијег миграционог догађаја у преко 250 година постојања овог села гласила да је за непуних годину дана у Станишић током 1945/46. године, било досељено 1.029 српских и хрватских породица из Далмације, са укупно 5.430 чланова који су, прилагођавајући се новој средини сачували своје обичаје и сећање на „стари крај“.