(ФОТО) Повратак природе из „пепела” ораница „ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ ПРЕДЕЛУ ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА „СУБОТИЧКА ПЕШЧАРА”
Предео изузетних одлика „Суботичка пешчара” налази се на крајњем северу Бачке, непосредно уз српско - мађарску границу, а комплетан северни део овог заштићеног подручја одваја се од Мађарске природном гранцом коју чини речица Киреш.
Титулу заштићеног подручја ужива на површини од 5.369,90 хектара, од 2003. године. Наравно да смо желели да се отиснемо у авантуре овим тереном и доживимо лепоте које оно нуди, како бисмо што репрезентативније пренели утиске са овог подручја у оквиру нашег, сада већ добро познатог серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини. Међутим, остајемо разочарани сазнањем да се то неће десити, јер нас управитељи упозоравају да није безбедна релација, јер још увек постоји бојазан од миграната, те смо сели и разговарали о томе по чему је овај резерват посебан, без могућности одласка на терен.
Велики проблем овог предела било је, поред суше, и преоравање степског, односно ливадског станишта, зарад пољопривредног земљишта
– Од 2015. године, мигранти су окупирали предео близу границе са Мађарском, и до данас их има у шумама, с обзиром на то да од укупне површине овог предела, око 4.000 хектара красе шумска станишта. Имали смо тамо и едукативне стазе, чак смо имали план да направимо Школу у природи у централном делу Суботичке пешчаре, али реално стање на терену нам то још не дозвољава. Туризам се самим тим смањио, али надамо се да ће се и тај проблем решити. Иначе, ово подручје има карактер шумо - степе, са шумским комплексима, већином антропогеног порекла. Основна вредност је условљена карактером и мозаичношћу распореда станишта, међу којима су пешчарска, степска и мочварна, што резултира високим степеном екосистемског биодиверзитета – рекао је за „Дневник” чувар у ЈП „Палић – Лудаш” Ото Секереш.
Велики проблем овог предела било је, поред суше, и преоравање степског, односно ливадског станишта, зарад пољопривредног земљишта.
– У Суботичкој пешчари је 2003. преорано око 1.500 хектара површине, а то су била станишта строго заштићених врста слепо куче и шафраника, чије је иначе једино налазиште у Србији баш у овом пределу изузетних одлика. Тада још увек подручје није било заштићено, те се није могло ни реаговати. Тек након годину дана од овог чина, предео је понео титулу заштићеног, и ми смо одмах кренули у офанзиву тако што смо почели са ревитализацијом станишта. До данас можемо рећи да смо га успели вратити у првобитно стање. Срећа је па нису дуго користили то преорано земљиште, те су семенске базе аутохтоних биљака остале у зем- љишту, а није било присутних пионирских инвазивних врста. Требало нам је 10 година да вратимо станиште и поменуте врсте које су ту обитавале, али вредело је, јер је пројекат успешно реализован, и циљ је постигнут.
У шумама фокус на аутохтоним дрвенастим врстама
Шумама у овом заштићеном подручју газдује ЈП „Војводина шуме”, а предео је подељен на заштитне зоне. Како Ото каже, у другом степену заштите не могу да саде инвазивне врсте, већ морају да задржавају аутохтоне. У сарадњи са чуварском службом, пре сече прегледају се терени како би се установили одређени параметри, односно да ли је то станиште строго заштићених врста, да ли има неких гнезда које треба очувати.... Тако на пример, никакво газдовање шумама није дозвољено за орлове и црне роде које се ту гнезде, у радијусу од око 200 метара око гнезда, где важи чак први степен заштите. У трећем степену је газдовање ипак олакшано, али и ту не би смели да уносе алохтоне врсте које не припадају терену. Углавном се ту саде црни бор, затим багрем који се толико одомаћио код нас, да га углавном сматрају аутохтоном врстом за ово подручје, иако се ради о давно унешеној врсти, а ту је и копривић. У другом и првом степену живе панонски јасен, храст лужњак, доминантне беле тополе...
Ревитализацију станишта радили су, каже Ото, екстензивном испашом у сарадњи са локалним становништвом, уз кошење које су спроводили управитељи. Кошење је било важно због одстра-њивања инвазивних врста које су се појављивале на терену, како би жељена флора могла да ојача.
– Укључили смо и специфичне активне мере, на пример, за слепо куче смо радили и зимско храњење, те смо тамо где смо уочавали његове активности, закопавали у тунелима шаргарепу, чичоку, и слично. Нисмо успели све одједном да радимо, био је то велики залогај, враћати око 1.500 хектара у првобитно стање. Радови су зависили од наше финансијске могућности, али и од локалног становништва, колико су они имали стоке да помогну. Тако смо почели са око 20 хектара и данас можемо бити поносни што смо након деценије успели да вратимо како природно станиште, тако и две значајне врсте – присећа се наш саговорник, додавши да су упоредо са ревитализацијом станишта почели да раде мониторинг, како би и сами били сигурни у исправност својих делатности.
Како бисмо имали увид у то колико је овај процес био важан, Ото нам одаје податке да је шафранике било 35.000 цветајућих јединки када су почели активне мере заштите, а данас живи 115.000.
– Након орања, претпостављали смо да је остало свега око стотинак јединки слепог кучета. Оно се иначе десило у јесењем периоду, а слепо куче ствара огромне залихе хране од пролећа до јесени, како би могао да преживи зиму. Тим орањем им је све било уништено, смањио се број популације, али и ареал распротрањења. Како смо ушли у процес ревитализације, тако се њихова бројност повећавала, а данас имамо око 1.500 јединки. Суботичка пешчара била је позната и као станиште текуница педесетих и шездесетих година, пре него што су неки делови преорани у пољопривредне парцеле, а њихова бројност почела да се смањује. Издвојили смо око 25 хектара и радили ревитализацију станишта за текунице. У међувремену смо нашли популације које су биле изузетно угрожене на пољопривредним парцелама код Чантавира, те смо их у сарадњи са стручњацима са факултета спашавали и збрињавали са интензивних пољопривредних земљишта, селећи их унутар граница заштићеног подручја. То је било пре око пет година, а рекли бисмо да им се нови дом свиђа, те да је реинтродукција била успешна – истиче Секереш.
Када смо писали о ПИО „Кањишки јараши”, Ото нам је споменуо да су радили истраживања по којима се види да је ниво подземних вода пао за око пет и по метара, што је проблем како у Кањишким јарашима, тако и у овом пределу изузетних одлика.
– Оно што је забрињавајуће, али је можда решење у нашим рукама, јесте чињеница да су око 80 одсто тих наших проблема антропогеног утицаја. Годишње падавине нам у просеку стигну на површине, добијемо исто воде као и пре 50 година, једино је разлика у томе што немамо више снежних падавина као некада. Такође, проблематика је што дужи период немамо падавина, па нам онда стигну огромне количине воде одједном, а ми смо са каналним системима направили методологију да одводимо воду. Некада је то био тренд, исушити мочвцаре зарад што више пољопривредних парцела, али сада недостатак воде није само проблем за заштиту природе, већ и за пољопривреду. Причамо да је кључ у нашим рукама, и ако нећемо да дозволимо да те количине само претрче преко наших површина, морамо да смишљамо начине како воду да задржимо на терену. Уз то, и свест мора да се промени, да се ретензија не замишља као велики бетонски базен, већ као природни сунђер, јер знамо да кубик земље може да задржи 500 литара воде – прича чувар овог заштићеног природног бисера који баштинимо на северу Србије.
А када причамо о животињским врстама, наш саговорник каже да су на врху ланца исхране шакали и лисице, који су истовремено и огромни санитарци.
– За шакале смо радили интересантан мониторниг. Означили смо младог мужјака како бисмо могли да покренемо сателитско праћење и истраживали смо где лови, да ли иде сам или са чопором, где се храни, и тако смо баш много тога сазнали. Оно што је за нас било вррло интересантно јесте чињеница да око 70 одсто његове исхране чине ситни глодари, те је изузетно користан нарочито за пољопривреду. Око 15 одсто исхране чине лешеви, но могу да улове зеца или лане, али и ту вероватно бира најслабије јединке, које би можда и саме угинуле...
Проблематика једног дана може бити пренамноженост шакала, јер он сад нема природног непријатеља који би одржавао бројност њихове популације. Зато би, каже Ото, било пожељно о томе већ размишљати како се не би сутра суочавали и са овим проблемом.
Ивана Бакмаз