750 МИЛИОНА ЕВРА НАСУПРОТ ЛАЖНОГ МОРАЛА Србији забили нож у леђа- Вучевић упозоравао да се удара на нашу земљу

Нажалост, изгледа да су у Србији данас неки изгубили разборитост и да их је памет напустила. Делује да једна група људи верује да постоји начин да се лепо живи, да нам животни стандард расте и да се отварају различите могућности развоја, али без труда, жртве и компромиса.

Вођени искључиво себичним политичким интересима, успели су да Београду упропасте инвестицију од 750 милиона евра, која би оживела простор на ком се данас налази урушена зграда Генералштаба. Овим потезом нису нанели штету само граду, већ и држави у целини. Још
горе од тога, допринели су пропуштању шансе да се наша земља и њено руководство примакну Трамповој администрацији и тако повећају шансе за заштиту наших политичких и националних интереса. 

Ипак, не треба сумњати да ће иста та група људи кроз неколико месеци оптуживати власт у Србији да није учинила довољно на побољшању односа са најмоћнијом земљом света.

Свако повећање плата и пензија биће им недовољно, свака инвестиција непотпуна, војска никада довољно јака, а сваки напредак безначајан. Ово лицемерно понашање није ништа ново и сигурно им неће донети ништа добро када наш народ буде оцењивао њихово политичко
деловање, али ће до тада нанети Србији сасвим довољно проблема, убеђујући себе да тиме наносе штету искључиво напредњачкој власти и Александру Вучићу. Штета коју наносе Србији за њих представља прихватљиву и минорну цену на путу ка власти.

Уколико нам сметају све инвестиције које долазе из земаља агресора који су на нас дигли руку 1999. године, зашто раније нисмо блокирали западне инвестиције? Зашто не отерамо све америчке, немачке и француске компаније? Зашто путујемо у те, наводно мрске, земље и остављамо новац њиховом туристичком сектору? Ова питања јасно разоткривају недоследност и селективно моралисање.

Доналд Трамп се можда није показао као спасилац Срба и није остварио наша ничим основана очекивања, али је свакако највећи противник породице Клинтон и њима блиске политичко-медијске машинерије. У том контексту, управо је он човек чије би инвестиције
морале бити добродошле у Србији.

Уколико одбијемо да будемо лицемерни и прихватимо да нам је нешто са Запада слатко, а нешто горко, морамо се надати да одлука инвеститора блиског америчком председнику није коначна и да ће се пронаћи начин да се оствари њихов и наш заједнички интерес. Охрабрује чињеница да у власти постоје људи који зрело и одговорно посматрају цео случај, попут председника владајуће странке Милоша Вучевића, који је исправно поставио питање: „Шта смо сада ми добили као народ и држава? Да ли је бољи углед Србије? Шта је са Републиком Српском? Да ли смо успели да отерамо председника најјаче државе и да њихове кључне инвестиције заврше у Албанији? То је учињено. И то у тренутку када имамо притиске око НИС-а. Забили су нам нож у леђа. Пропустили смо шансу да се боље чује наш глас, да боље бранимо КиМ и да нико не може једностраним декретом да поништи Републику Српску.

Изгледа да неки желе да ово место заувек остане ругло, као подсетник на све што смо прошли.“

Они који данас Вучићу и Вучевићу држе предавања о томе како треба гледати на НАТО агресију, одмах након доласка на власт 2000. године почели су са причама о евроатлантским интеграцијама Србије, љубили скут и најнебитнијем емисару са Запада, а реч „агресија“ нису смели ни да изговоре — за њих је то била интервенција или нека још блажа и бесмисленија формулација.

Због тога је важно да не будемо кратке памети и кратког сећања и да не заборавимо све што су радили и говорили. Само тако ће њихово лицемерје бити у потпуности разоткривено, а доза зрелости и разборитости вратиће се и у наше размишљање, како не бисмо дозволили да нашим ставовима манипулишу најгори опортунисти и најпокваренији лажови које је ова земља, нажалост, имала прилику да упозна.

Бранко Јаковљевић, мастер економиста