СТРУЧЊАЦИ УПОЗОРАВАЈУ: НАСИЉЕ НАД РОДИТЕЉИМА ЧЕСТО ИМА СВОЈ КОРЕН – У НАСИЉУ Из Пандорине кутије не излазе цвеће и пролеће
Иако се о породичном насиљу најчешће говори као о насиљу над супружником, односно насиљу над децом, истраживања показују да постоји и много мање видљива страна тог проблема – насиље деце над родитељима.
Реч је о феномену који је и даље табу тема, ретко се пријављује и још ређе јавно анализира, иако оставља дубоке последице по читаву породицу.
Стручне анализе указују да деца најчешће врше физичко и емоционално насиље над родитељима, али да су забележени и облици материјалног искоришћавања, систематске манипулације, па чак и сексуалног злостављања. Узроци оваквог понашања нису једноставни нити исти за сваку породицу – они се крећу од индивидуалних карактеристика детета, преко односа и стилова васпитања у породици, до ширих друштвених утицаја.
– У мојој каријери није ми се нико јавио и пожалио да га дете малтретира, али се овакви случајеви виђају у пракси. Родитељи се јављају јер имају доживљај да су изгубили контролу над сопственим дететом, и то је најчешће негде од пубертета па надаље. Ту се негде виде пропусти у васпитању или недовољно постављене границе – каже дечији психолог Марина Орос, која се у пракси сусрела са доста „покиданих веза“ на релацији деца-родитељи. – Имамо пуно случајева у којима се види да су „замењене улоге“: дете диктира темпо, начин живота, шта се ради, где се иде, шта се једе. Дете не преузима одговорност за своје понашање, а захтева неку врсту моћи. И ту почињу проблеми.
Истраживања показују и да је један од најјачих фактора ризика то што су деца и сама била изложена насиљу или су му дуго сведочила унутар породице. У таквим околностима, насиље се често преноси као образац понашања.
– Агресивност код деце може бити начин на који дете показује да постоји неки проблем. То је најчешће модел који су видели у својој кући; психолози често трагају за одговором на питање где је дете видело да можеш да удариш некога или да вичеш, опсујеш. Зато се питамо да ли је то уствари трансгенерацијски пренос, да родитељ буде агресиван према детету, а да касније дете буде агресивно према родитељу или вршњацима. Насиље бива нормализовано – каже нам Орос.
Она посебно се истиче да је насиље над родитељима учесталије у породицама разведених родитеља, нарочито када је дете пролазило кроз честе промене животне средине, школе или када је у породицу ушао нови партнер једног од родитеља, што деца неретко доживљавају као губитак пажње и емоционалне сигурности.
– Када су одрасла деца у питању, најчешће се ради о финансијском насиљу према родитељима, који су тада стари и немоћни. Међутим, психичког насиља има доста, али се оно подводи под „обичаје“ или „уобичајено понашање у породици“ и мало ко од родитеља уопште ту врсту насиља перцепира као проблем ...
Психичко и емоционално насиље, као и манипулација, често су дуготрајни и разорни, а управо зато и најтеже доказиви. Истраживања показују да деца у тим ситуацијама користе различите стратегије контроле – од изазивања осећаја кривице код родитеља до емоционалних уцена и финансијског притиска.
- Емоционалног, па чак и сексуалног злостављања има, али оно теже излази на видело. Можемо да пратимо само случајеве који доспеју пред суд ...
Подаци такође показују да су мајке чешће жртве насиља од очева. Оне се често осећају немоћније и угроженије, али истовремено имају изражену потребу да заштите своје дете, чак и када је оно насилно. С друге стране, адолесценти често избегавају физичке сукобе са очевима, које доживљавају као физички снажније.
-Дете које одраста у насиљу има велику шансу да поново заврши у новом кругу насиља. Или као будући насилник или као будућа жртва – упозорава Марина Орос.
Последице физичке и психичке
Кад жртва једном уђе у зачарани круг насиља, истраживања указују на последичну појаву депресије, анксиозности, страха, повлачења и снажног осећаја кривице. Присутне су и физичке тегобе попут несанице, главобоља и хроничног умора, као и друштвена изолација. Ипак, упркос озбиљности проблема, родитељи најчешће не траже помоћ. Разлози су страх, стид, осећај одговорности и жеља да заштите сопствено дете од последица, па се проблем често пориче или минимизира.
Додатни ризик представља злоупотреба алкохола и дрога у адолесценцији, за коју је утврђено да значајно повећава вероватноћу насилног понашања.
– Важно је знати и да коришћење психоактивних супстанци мења личност, мења хемију мозга, али мења и понашање и разлучивање шта је добро, а шта не. Ипак, кад отворимо Пандорину кутију, из породичне историје не излази цвеће и пролеће – наводи наша саговоница, додајући да се тешко дешава да неко постане насилник преко ноћи, из савршеног породичног гнезда.
Како се прекида тај зао круг насиља, како изаћи из њега? Кључ превенције лежи у раној препознавању проблема, квалитетној комуникацији и сигурним, подржа- вајућим односима између деце и родитеља. Истовремено, неопходно је да се о овом проблему више говори у јавности, како би се родитељи охрабрили да насиље препознају, не поричу и потраже стручну помоћ.
– Нараво да је важан лични пример: не можете детету забрањивати да користи телефон, док сами висите на њему, не можете му забрањивати да псује, а вама је псовка постала узречица. Циљ је стварање здравијег окружења за све чланове породице. Људи који јесу мотивисани, уз мање или више муке, прекину тај ланац.