БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Шушара (1) Елисе чувене Ајфелове ветрењаче леже у трави

Житна поља ускоро ће сменити виногради који се назиру у даљини. Док возим бицикл у правцу Шушаре друштво ми успут праве два авлијанера који весело трче поред мене.

Стижем до првих винограда. Са њима почиње и прича о Шушари, некада виноградарској колонији. Пред крај 19. века виноградарство је достигло врхунац у овим крајевима. 

У Вршцу је 1873. године било виновом лозом засађено 8.973 јутара а већ 1882. године 10.104 јутара којима треба додати још око 3.000 јутара винограда суседних атара, а које су Вршчани тамо имали у то време. Годишња берба је износила милион акова, те је Вршац постао највећи произвођач вина на свету. Филоксера у вршачким и белоцркванским виноградима је убрзо уништила виноградарство. 

Одмах су преузете све познате мере против филоксере. У оба града основани су опитни виногради, а у Белој цркви још и лозни расадник, као и филоксерина станица. Пред крај 19. века су почели виноградари ових места обраћати више пажње на Делиблатску Пешчару, па су у песковитом земљишту отпорнијем на ове ваши почели садити лозу. 

Године 1892. основано је насеље Фехертелеп (мађ. Fehértelep-Puszta, нем. Schuschara-Sanddorf). Названо је по мађарском државном секретару Николи Фехеру. Придошло становништво су чинили већи број Немаца са подручја Баден-Виртемберга и у мањем броју Мађари (Секељи и Чанго) из Скореновца, Румуна из Селеуша и Мраморка. Досељеници су добили на дар првобитно један насељенички део из 7 јутара винограда, 7 јутара оранице, пола јутра баште и отприлике 7 јутара пашњака, а оскудица у води отклоњена је бушењем артеских бунара. 

У Краљевини Југославији 1919. Шушара је према записима име је добило по врућини у летњем периоду и суши (од речи суша). Ова два насеља, Шандорф и Фехертелеп, сједињено чинили ново насеље Шушару. Село има пет улица при чему је главна улица дуга скоро четири километра, са дрворедима са обе стране. 

Куће су грађене у типично тадашњем времену од набијача (набијена земља) и веома економичне, топле зими а лети угодно хладне. Куће имају од просторија обично две собе до улице и у наставку кухиња, остава, подрум за вино и даље коњушница за стоку, амбаре, шупе, све то покривено црепом. Дворишта су била пространа и економична. 

Свака кућа је имала и резервоар за воду (бунар). Мештани су се претежно бавили виноградарством, пољопривредом, сточарством, пчеларством, свиларством. Свиларство је било развијено, дудов лист је служио као храна свиленим бубама. Шушара је 1927. постала прва и једина општина у Делиблатској пешчари. Сва остала села су на њеним рубовима.

Читајући о Шушари сазнао сам да је главна атракција села ветрењача постављена 1903. за потребе покретања водовода а чије делове је израдио Ајфелов студио у Паризу. Историјски подаци говоре да је 1900. прво избушен бунар када је Аустроугарска царевина селу донирала новац да направе водовод. 

Ветрењачу су наручили код произвођача из Дрездена, који је и ангажовао Ајфелов биро за тај посао. Било је потребно више од две године да се њена конструкција направи и допреми до Шушаре. Званично је пуштена у рад 1903. Тако је мало село у Делиблатској пешчари добило водовод много пре неких великих градова. Био је то историјски тренутак, јер је енергија ветра упрегнута за покретање клипних пумпи, које су са дубине од 203 метра вукле здраву пијаћу воду и гурале је у водоводне цеви, које се и данас користе.

Нова Црква Св. Ласла саграђена 1994.

Сеоска слава у Шушари је Свети Ладислав (Ласло) и прославља се 27. јуна, на дан када је 1994. освећена нова римокатоличка црква која носи име овог свеца. 

Мисе се у селу одржавају једном месечно када долази свештеник из Вршца. Кирбај у Шушари је 8. септембра на дан када је 1900. посвећена прва црква која се налазла на брегу изнад села и на коју успомену чувају још само црно-беле фотографије.

Према подацима пописа из 2022. у Шушари данас живи 81 становник римокатоличке вероисповести, 54 православне и 42 протестантске вероисповести. Чак 60 становника није желело да се изјасни о својој вероисповести што је прилично висок проценат. Код националног изјашњавања такође 58 мештана није желело да се национално определи.

Како сам се примакао центру села видео сам да је од ветрењаче остао само метални стуб. Један од мештана којег сам ту затекао прича ми да се елисе налазе у дворишту црпне станице положене на земљу након што су скинуте пре неколико година јер је неко приликом реконструкције 2012. направио погрешну процену па је ветрењача правила толику буку да су се мештани жалили. 

Водовод у селу сада ради уз помоћ дубинске електричне пумпе која представља квалитетно решење за село које је према последњем попису имало 247 становника од којих су већина Мађари. Испред металног стуба ветрењаче налази се Инфо-табла постављена 2012. са фотографијама и свим информацијама о туристичкој атракцији које више нема. 

Надам се реаговању локалних власти у Вршцу и надлежних покрајинских институција које сам обавестио о томе да у Шушари више не постоји ветрењача коју је израдио Ајфелов студио и која би у свакој земљи била чувана као највеће благо индустријске баштине.

У дворишту црпне станице налази се и споменик мештанима Шушаре погинулим у НОБ-у са 25 имена. Преко пута на малој сеоској пијаци један човек је продавао антиквитете и делове за различите пољопривредне машине и кућанске апарате, а ублизини су и просторије КУД-а „Ади Ендре”… 

У наставку приче о Шушари на истом месту за седам дана читајте о бројним сеоским обичајима, јединственом Музеју телефона, сеоском гробљу и Фудбалском клубу Хајдук основаном 1953.