АЛАРМ УПАЉЕН, ПЛУЋА СВЕТА ПОСТАЋЕ УБРЗО РЕЗЕРВОАР УГЉЕН ДИОКСИДА! Амазонској прашуми прети сценарио какав планета није преживела 10 милиона година! 

То представља стање без модерног пандана на Земљи последњих 10–40 милиона година, показује студија објављена у журналу Нејчр (Nature), преноси Популар меканикс.

У срцу ових предвиђања лежи утицај глобалног загревања. Како се емисије гасова са ефектом стаклене баште и даље повећавају, сушне сезоне у Амазонији постају дуже, а температуре више и интензивније. Данас су такозване „вруће суше“ релативно ретке и обично се јављају само периодично током екстремних догађаја као што су Ел Нињо епизоде.

Међутим, тим научника са Универзитета Калифорнија у Берклију и сарадници предвиђају да би до 2100. године такве екстремне суше могле постати уобичајене — чак до 150 дана годишње, односно да би се појавиле знатно чешће него што је то сада случај, па и ван традиционалне сушне сезоне.

Термин „хипертропска климе“ описује климатске услове који су топли и суви знатно више него у било ком историјском тропском режиму забележеном у последњих десет милиона година. То значи да би регион доживео температуре и недостатак воде који се не поклапају ни са садашњим тропским стандардима — довољно екстремно да биљке, трајно навикле на обилну влагу, не могу да преживе у својој садашњој форми.

Кључни механизам који стоји иза ових промена је управо комбинација високе температуре и смањеног садржаја воде у земљишту. Нормално, амазонске дрвеће користи велики волумен воде из тла да би кроз лишће вршило транспирацију и апсорбовало угљен-диоксид, неопходан за фотосинтезу и раст.

Истраживачи су открили да када садржај воде у тлу падне испод око једне трећине (око 0,32–0,33 запремине воде), транспирација се нагло смањује, листови затварају поре да би сачували воду, али при том престају да апсорбују ЦО₂, што практично значи да биљке „гладују“ — немају више гориво за изградњу и одржавање ткива. Даље, продужена суша и топлота могу да изазову појаву мехурића ваздуха у дрвној течности (ксилему), слично емболији код људи, што блокира транспорт воде унутар биљке и доводи до смрти дрвета. Овакав процес се може посматрати као еквивалент ваздушног угрушка у крвним судовима који прекида циркулацију.

Укратко, пошто се земљишна влага повлачи и температура расте, дрвеће постаје толико оптерећено да једноставно не може да одржи своју физиологију. То доводи до повећања стопе умирања стабала — научници предвиђају скок од око 1% годишње смртности на приближно 1,55% до 2100. године, што делује као мала промена процента, али је за биомасу џунгле Амазона то огроман губитак шума.

Такав сценарио има далекосежне последице, амазонска прашума је један од највећих апсорбера угљен-диоксида на планети и игра виталну улогу у ублажавању климатских промена. Ако она изгуби способност да упија ЦО₂ због умирања дрвећа и све дужих периода суше, то не само да утиче на локални биосистем, већ и на глобални циклус угљеника, потенцијално убрзавајући ефекат глобалног загревања већ постојећим емисијама.

Телеграф.рс