ЗРЕЊАНИН ЧУВА ЗИМСКУ ТРАДИЦИЈУ! Некад се клизало на замрзнутом Бегеју, данас уз смех и радост најмлађих на Тргу слободе
ЗРЕЊАНИН: Клизалиште на Тргу слободе отворено је у Зрењанину, а нарочито су му се обрадовали најмлађи. Улаз је 150 динара, колико кошта и најам клизаљки.
Термини су на сваких сат времена, а ово је прилика да се присетимо како је клизање у овом банатском граду изгледало кроз историју.
Прво градско клизалиште у Зрењанину отворено је 1875. године, подсећа историчарка Нада Борош, некадашња директорка овдашњег Историјског архива. Како у то време није било других могућности за клизање у нашем граду сем природно замрзнутих водених површина, прво клизалиште отворено је на Бегеју, у централном делу реке, између данашње зграде Народног музеја и Палате правде. На дебелом леду, пишу ондашње градске новине, одвијао се прави спортски живот јер је, сем игранки и балова, омладина имала и праву зимску разоноду.
Од првих клизаљки до Трга слободе
Зрењанинци су се од првих дана до данас клизали кад год су за то имали прилику. У новијој историји, прво вештачко клизалиште свечано је, уз ватромет, отворено у дворишту Дома борилачких спортова „Партизан“. Следећа локација била је башта летњег биоскопа, познатог као Кино башта, а затим и у самом центру града, на Тргу слободе, где се налази и ове зиме. Једно време клизалиште је било смештено и у некадашњем Авив Парку, данас тржном центру БИГ Зрењанин.
Како би омогућила и атрактивно ноћно клизање, управа клизалишта је у сарадњи са градом увела осветљење на луч, јачине хиљаду свећа, каже Борош. Ова огромна лампа претварала је ноћ у дан, а тиха музика улепшавала је овај пријатни зимски кутак на Бегеју.
– Клизалиште је имало један велики недостатак. Зависило је искључиво од временских услова, те се у време блажих зимских дана није смело користити, а управа се морала довијати како да на то упозори клизаче – прича Нада Борош.
Тако је уведен обичај да се у данима када је клизалиште отворено испред финансијске палате, зграде данашњег Народног музеја, поставе плаво - жуте заставице када је клизање дозвољено. Када су заставице уклоњене, то је знак да клизање није дозвољено, јер је лед на Бегеју несигуран. Према писању ондашњих листова, клизачи су веома поштовали упозорења управе. Због тога није долазило до било каквих испада и несрећа.
– Да би се клизалиште могло редовно одржавати, осветљавати и чистити, управа је била принуђена да уведе чланарину. Она није била велика, а за ђаке и високошколарце био је уведен и знатан попуст – истиче Борош.
Љубитељи клизања са нестрпљењем су ишчекивали јаку зиму и мразеве, а самим тим и дебео лед на Бегеју. Много пута, међутим, разочарало их је благо време и топао ветар. Све је спремно за отварање сезоне клизања, писале су ондашње новине, сала за грејање, ограда око клизалишта, осветљење, али мраза и хладноће нема, па сезона клизања на Бегеју не може да почне.
– Због тога је управа клизалишта упутила позив грађанству да својим прилозима помогне изградњу сталног клизалишта, јер град није био у могућности да обезбеди потребна средства. Међутим, како је сума била велика, средства се нису могла прикупити и од те идеје се одустало – завршава причу историчарка.
Текст и фото: Ж. Балабан
