КЛИЗАЊЕ ПОД СВЕТЛОМ ХИЉАДУ СВЕЋА Tиха музика улепшавала је овај пријатни зимски кутак ТАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛО ПРВО КЛИЗАЛИШТЕ У ЗРЕЊАНИНУ

Како је саопштено, улаз на клизалиште је 150 динара, колико кошта и најам клизаљки, а термини за клизање су на сваких сат времена.

Почетак рада клизалишта на Тргу слободе је прилика да се присетимо како је клизање у овом банатском граду изгледало кроз историју.

Прво градско клизалиште у Зрењанину отворено је 1875. године, подсећа угледна историчарка Нада Борош, некадашња директорка овдашњег Историјског архива. Како у то време није било других могућности за клизање у нашем граду, сем природно замрзнутих водених површина, подразумева се да је прво клизалиште отворено на Бегеју. Оно се налазило у централном делу реке, између данашње зграде Народног музеја и Палате правде. На дебелом леду замрзнутног Бегеја, пишу ондашње градске новине, одвијао се прави спортски живот јер је, сем игранки и балова, омладина имала и зимску разоноду – клизање.

Нада Борош наводи да је клизалиште било ограђено, редовно се чистило и одржавало, па се број клизача сваке сезоне повећавао. Како би омогућила и атрактивно ноћно клизање, управа клизалишта је у сарадњи са градом увела осветљење на луч, јачине хиљаду свећа. Ова огромна лампа претварала је ноћ у дан, а пријатна тиха музика, у суботњим и недељним вечерима, улепшавала је овај пријатни зимски кутак на Бегеју.

– Међутим, ово клизалиште је имало један велики недостатак. Зависило је искључиво од временских прилика и неприлика. У време блажих зимских дана клизалиште се није могло нити смело користити.

Стога се управа морала довијати на који начин да упозори клизаче да клизање није дозвољено – прича Нада Борош.

Тако је уведен обичај да се у данима када је клизалиште отворено испред финансијске палате, зграде данашњег Народног музеја, поставе плаво-жуте заставице, и на тај начин обавесте клизачи да могу клизати. Уклањањем тих заставица управа клизалишта је обавештавала клизаче да клизање није дозвољено јер је лед на Бегеју несигуран. Према писању ондашњих листова, клизачи су веома поштовали упозорења управе. Због тога није долазило до било каквих испада и несрећа.

– Да би се клизалиште могло редовно одржавати, осветљавати и чистити, управа је била принуђена да уведе чланарину. Она није била велика, а за ђаке и високошколарце био је уведен и знатан попуст – истиче Борош.

Сваке године, отварање сезоне клизања зависило је од временске ћуди зиме. Љубитељи клизања са нестрпљењем су ишчекивали јаку зиму и мразеве, а самим тим и дебео лед на Бегеју. Много пута, међутим, разочарало их је благо време и топао ветар. То је значило да леда на Бегеју није било, па ни клизања.

Све је спремно за отварање сезоне клизања, писале су ондашње новине, сала за грејање, ограда око клизалишта, осветљење, али мраза и хладноће нема, па сезона клизања на Бегеју не може да почне.

– Због тога је управа клизалишта упутила позив грађанству да својим прилозима помогне изградњу сталног клизалишта, јер град није био у могућности да обезбеди потребна средства.

Међутим, како је сума била велика, средства се нису могла прикупити и од те идеје се одустало – завршава причу историчарка Нада Борош.

Зрењанинци су се од првих дана до данас клизали кад год су за то имали прилику. У новијој историји, прво вештачко клизалиште свечано је, уз ватромет, отворено у дворишту Дома борилачких спортова „Партизан“. Следећа локација била је башта летњег биоскопа, познатог као Кино башта, а затим и у самом центру града, на Тргу слободе, где се налази и ове зиме. Једно време клизалиште је било смештено и у некадашњем Авив Парку, данас тржном центру БИГ Зрењанин.