КАД ЧОВЕК НЕ ЗАБОРАВИ ОДАКЛЕ ЈЕ КРЕНУО Смедеревски предузетник већ двадесет година златником дочекује прворођени живот у граду
СМЕДЕРЕВО: Сваке године, на српску Нову годину, Зоран Игњатовић изнова потврђује да успех има смисла само ако се дели.
Већ пуне две деценије, без прекида, овај смедеревски предузетник поклања златник прворођеној беби у граду на Дунаву, чинећи тај гест једним од најлепших и најдуговечнијих примера личне доброте у Србији.
"Ове године златник је припао дечаку Петру, сину Ане Ђорђевић. Петар је на свет дошао као прави „златни дечак”, тежак 4.140 грама и дуг 52 центиметра", каже за РИНУ Зоран.
Иза овог геста стоји животна прича каква се ретко чује. Игњатовићев пут до успеха није био лак, нити унапред исцртаван. Све је почело шездесетих година прошлог века, када се запутио у Италију са намером да купи гардеробу. Из Трста се, међутим, вратио без фармерки, али са идејом која му је променила живот – у торби није било панталона, већ паковање ферода.
"Видео сам фероде у излогу и схватио да се код нас тиме нико не бави. Купио сам мало, за пробу. Све сам уградио за месец дана. После сам се вратио са торбом пуном ферода и све сам одмах продао”, присећа се Игњатовић.
Од тог тренутка посао је растао. Убрзо је робу из Италије довозио у шлеперима, проширио производњу на ламеле и теретни програм, посебно важан за тракторе који су се зими масовно ремонтовали у задругама широм Србије. Радионица Игњатовића постала је позната далеко ван Смедерева, а њихов рад тражен и ван граница земље.
"Нова ламела за фергусон коштала је 1.200 марака, а ми смо ремонт радили за 600. Људи су стајали у редовима”, каже Зоран.
Ипак, иза успеха стоје и тешке године. Детињство обележено сиромаштвом, рад „у служби“ до тридесете године и скромност која је пратила сваки дан оставили су дубок траг.
"У школу сам ишао са два парчета хлеба и мало шећера. Друга деца су носила батаке и пржена јаја. Мени је испао и тај шећер – и плакао сам”, прича данас са осмехом.
Управо из тих успомена, из тешког пута и породичног васпитања, родила се потреба да се даје. Златник за прворођену бебу није реклама, нити обавеза – већ лични завет човека који зна колико мало значи некоме ко има, а колико много ономе ко тек почиње живот.