ПРЕДСЕДНИК ФСГНС НОВАК КОСТРЕШЕВИЋ МАКСИМАЛНО ПОДРЖАО ДНЕВНИКОВ ТУРНИР У МАЛОМ ФУДБАЛУ: Млади одредили квалитативан помак

По завршетку финала у суперлативима је оценио наставак ове јединствене традиције, дуже од шест деценија.

– Као неко ко је и сам био учесник турнира и судио финалну утакмицу (са Савом Чоканицом), био сам срећан када сам пре пет година обавештен да сте кренули у реафирмацију сјајне традиције – рекао је Кострешевић. – Мој тим у Савезу без двоумљења прихватио је позив да се прикључи акцији. Наше судије суде на турниру, а ми покривамо трошкове такмичења свим клубовима Прве и Друге новосадске лиге које желе да учествују. Дакле, што се ФСГНС тиче, Дневников турнир има пуну подршку и то не само декларативно. 

Што се нивоа квалитета игара на турниру тиче, уважени Дневников саговорник имао је занимљиво поређење што се младих нараштаја тиче.   

– Импресиониран сам нивоом такмичења у млађим категоријама, кадета нарочито. Лепо је било видети их на терену, али и њихове вршњаке на препуним трибинама, који су их бодрили. У једном тренутку сам се запитао да ли то ја аплаудирам играчима или њиховим навијачима. Навијао сам, заправо, за комплетан утисак који је произвела та синергија између терена и трибине. Када су кадети завршили њихови навијачи су заједно са играчима напустили Спенс. Међутим, њихова места заузели су навијачи омладинских екипа које су излазиле на терен и трибине су поново биле пуне. Радује ме та појава да су деца генерацијски препознала садржаје који живот значе и да у Дневниковом турниру препознају вредност достојну њиховог интересовања. Кадети су и прошле године демонстрирали завидну вештину, отуда и апел организаторима да размисле о прерасподели наградног фонда и да значајнији проценат из фонда награда оде на адресу оних који су квалитетом најавили будућност турнира, какву Дневникова традиција и заслужује.

Дневников тунир званично је најавио низ спортских садржаја у години у којој је Нови Сад понео титулу Европског града спорта. Кострешевић је такву одлуку градских структура прихватио као нешто што се само по себи подразумевало. 

– Можемо и о том социолошком феномену, колико је важно и за град и за Покрајину што је у зимском периоду Дневников турнир постао мета којој теже млади и који у садржајима турнира проналазе мотив да постану део јединствене традиције, да ли као играч или као навијач, мање је важно. Ова деца већ пет година расту са турниром и за турнир и када они постану ослонци сениорских екипа, тада више неће бити разлога питању да ли и по коју цену турнир опстаје. Дневник је као институација стабилан ослонац, потребно је само да се одржи овај ниво организације. Најтеже је било вратити поверење у турнир. У компанији М тим спорт, са директором Веселином Вилотијевићем на челу, изузетним спортским радником, поставили сте основ веровању да ће Дневников турнир расти до нивоа који одређују припадници генерације чије време тек долази – рекао је у разговору за Дневник Новак Кострешевић, фудбалски радник који је у свом другом мандату на челу градског Савеза, заједно са својим сарадницима, поставио темељ организације достојне изазовима 21. века.   

МОМИР РНИЋ У КУЋИ ЛЕГЕНДИ

У Кућу Дневникових легенди уселио је најтрофејнији српски рукометаш у историји тог спорта, балкански, медитерански и светски шампион и олимпијски победник. Једино му у колекцији недостаје титула европског првака. Одговор је једноставан: у врме када је Рнић господарио рукометном сценом на свим меридијанима света, континенталног првенства није ни било у каледару рукометних дешавања. Радо је прихатио позив да нам се придружи на финалној вечери и да прими плакету заслужних у изградњи традиције нашег медија.

– Снажна ме емоција вуче, имао сам част и задовољство да учествујем на Дневниковом турниру пре четири деценије – подсетио је Рнић на основ по коме је уселио у Кућу Дневникових легенди. – Два пута узастопно сам, као члан екипе Билећанин из Сечња, дотакао победнички трофеј и то ми је један од најдражих трофеја јер сам играо за тим из села у коме сам рођен. Био је то микс рукометаша и фудбалера. Драго ми је да четрдесет и коју годину касније турнир живи, да су трибине препуне, да традиција зрачи... Поготово ме радује то да има доста младих играча што јесте основ за будућност сваког спорта и не само спорта. На млађима све остаје, па и Дневников турнир. Чим сам ушао у дворану запљуснуо ме је талас емоција и сећања на утамице са Новим Садом, Новкабелом и мајсторима малог фудбала из Београда у екипи Шумице. Нико нам те прве године није давао ни проценат шанси, али су нас зато на турниру који је уследио за годину дана прихватили са респектом. Сви у Сечњу и данас с поносом се присећају наших резултата. 

Поред Рнића, плакетама су посмртно награђени Славко Обадов и Ђорђе Балашевић, а у име спортске фамилије Качар плакету је на свечаности жребања примио светски и олимпијски висешампион Тадија Качар.