(ФОТО, ВИДЕО) НА ТЕРЕНИМА ФЦ „ВУЈАДИН БОШКОВ“ РАСТУ НЕКИ НОВИ КЛИНЦИ, ВОШИНИ ПОЛЕТАРЦИ: Дедино мишљење најмеродавније

Идеју о оснивању сопственог центра и у њему клупске школе фудбала покренуо је тадашњи Вошин директор, легендарни Вујадин Бошков. Пола века касније, на планети нема меридијанима на коме фудбалери Војводине, стасали у Бошков центру, нису оставили белег као подсећање на сопствену вредност и богатство фудбалске традиције Новог Сада. У шетњи теренима, на размеђи пута од Новог Сада до Ветерника свакодневно, под будним оком стручних кадрова, тренирају деца различите доби, њих безмало 300. 

Међу омладинцима, или члановима кадетске селекције, већ се назиру будући чланови сениорског тима, млађи опет лепршају на ветрометини јануарске смрзавице, само што их ветар не однесе. Сви су рада да буду на нивоу сопствених снова и, што је за њихов узраст карактеристично, сви би да колико сутра буду у репрезентацији Србије. Пажњу привлачи дечак у жутим патикама, траву готово да не дотиче. Члан је селекције 2017. годишта. Презива се Буторовић, баш као што се презиваше и легендарни председник ФК Војводина Ратко Буторовић, који је Бошков центар обновио и у кризним годинама зауставио урушавање колектива шампиоснке традиције у свим сегментима његовог деловања.

-То је био мој деда – рече дечак поносно. – Ја се зовен Кан, као што је и мој деда био Кан кан.

Деду није запамтио. Рођен је знатно после његове смрти. Али му је зато други деда, по мајци, узор у свему о чему мали Кан Буторовић машта. 

- Од деде сам наследио леву ногу – рече неспретно, али сасвим довољно јасно да бисмо разумели којом ногом боље барата лоптом. – Жеља ми је да једнога дана боље од деде урадим бицикл с лоптом. 

Како то рече, поче да жонглра. Сасвим сигурно још није на његовом нивоу, али је подсетио на мајсторство свога деде Миодрага Петрике, најбољег играча малог фудбала поткрај 20. века, шампиона Дневниковог турнира и становника Дневникове куће легенди.

Кан сада, са својим вршњацима ужива на тренинзима, пратећи упутства тренера Игора Ћирковића. Када тенинг заврши одмара тек толико да би се посветио новим изазовима индивидуалног тренинга, са Секулом Рашиованом, мајстором дриблинга и још једним становником Куће Дневникових легенди. После свега, преостаје му и рапорт код деде. Врло важно му је његово мишљење. Трофеји на турниру у Македонији и на Купу града, већ су деди дали полазну основу за његово усмерење, уочено у исходишту фудбалских координата двојице људи чији су се гени у маломе Кану укрстили.   

Л. Бакмаз