НИЈЕ СВАКИ АНТИВИРУС ПОУЗДАН: Шта разликује добре од проблематичних решења; ДА ЛИ ПРОГРАМ ЛУДУЈЕ ИЛИ СЕ ПРАВИ ЛУД
Сајбер безбедност одавно више није питање тога „ко има бољи антивирус“ или „ко најбрже открива вирусе“, иако смо склони томе да поверујемо да је „наш јачи“. Ствар падне у воду кад се сусретнемо с фишинг или неким другим хакерским нападом, па наш антивирус програм крене да лудује или почне да се прави луд. Е, у томе лежи разлика између доброг и не тако блиставог антивирус софтвера.
Права разлика између добрих и лоших провајдера крије се у нечему што је дуго било потцењено – а то су транспарентност, одговорност и могућност независне провере.
Недавна независна процена 14 водећих добављача сајбер-безбедносних решења показала је да је индустрија формално усклађена с прописима, али да у пракси постоји велики јаз. Већина компанија има коректно написане политике приватности и техничке услове, али само мали број њих спреман је да свој рад стварно изложи спољној контроли.
Највећи проблем је што се у јавности још увек мало говори о томе да EDR алати, као наследници класичних антивируса, прикупљају осетљиве телеметријске податке, шаљу их у клауд, управљају аутоматизованим ажурирањима и имају дубока овлашћења у систему корисника. То значи да софтвер ком се верује држи у рукама најосетљивији део дигиталног оквира једне компаније. Зато је пресудно ко контролише те процесе – корисник или произвођач.
Ко хоће да напредује, мора транспарентно
Регулаторне иницијативе у свету све више захтевају следљивост кода, безбедан развој софтвера, обавезне ревизије и транспарентност након пуштања производа на тржиште. То показује да ће стандарди који су данас реткост, ускоро постати основни услов за опстанак на тржишту.
- Када независни стручњаци прегледају наш рад, транспарентност постаје нешто што се може мерити – а не само прихватити на основу поверења. Организацијама пружамо конкретне доказе на основу којих могу да одлуче коме ће веровати, док истовремено подстичемо подизање стандарда у читавој индустрији сајбер безбедности – рекао је Јевгениј Касперски, оснивач компаније , чији се центри обраде података и састављања софтвера у Цириху, Швајцарска. - Све то значи једну једноставну ствар: антивирус се више не бира по реклами и бренду, већ по томе да ли добављач допушта провере, ревизије и независну анализу свог рада. Ко то уме и сме – вероватно је поузданији. Ко избегава – ту већ почиње ризик.
Према истом извештају, само три од 14 провајдера омогућавају увид у изворни код, процедуре обраде података и софтверске компоненте (SBOM).
Још је мањи број оних који дозвољавају независну верификацију да су верзије софтвера које се користе идентичне онима које су јавно објављене. Ако произвођач то не може да докаже, корисник нема начин да зна шта се заиста налази у његовим системима.
Касперски, кажу његови стручњаци, има најширу понуду у оквиру Центара за транспарентност, који укључује и анализу правила за детекцију претњи, као и верификациону проверу којом се потврђује да се изградње софтвера подударају с јавно објављеним верзијам Дакле, то што је у излогу, налази се и у радњи.
Поред тога, значајан број компанија не омогућава ни основне механизме контроле ажурирања. Иако готово сви imaju јавне историје верзија, само неколико њих нуди фазно увођење ажурирања, а још мање дозвољава да се прегледају вирусне дефиниције или искључе cloud сервиси. Ово није само техничка ситница – за институције које раде у регулисаним окружењима (банкарство, енергетика, здравство, државна управа), контрола над тим процесима је правна и безбедносна обавеза.
Још једна важна разлика између добрих и лоших решења лежи у транспарентности према државним органима. Само четири компаније, кажу у Касперском који је међу њима, редовно објављују извештаје о захтевима за доступност података. У пракси то значи да већина провајдера не открива колико, када и под којим условима дели информације са државним институцијама широм света. За пословне системе, то је критичан ризик који се често занемарује.
Иако се чини да је технички квалитет и даље главни фактор при избору антивируса, извештај показује да у 2026. години поверење у безбедносни софтвер више није ствар маркетинга, већ доказивости. Корисници – посебно CISO-и и ИТ директоре – треба да занима не само „колико прети открива“, већ „колико свог рада произвођач сме да отвори“.
Ивана Радоичић