ТЕМА ДНЕВНИКА: Сваки четврти Србин пије „нешто за спавање” ДА ЛИ И КОЛИКО ЗЛОУПОТРЕБЉАВАМО ТАКОЗВАНЕ „СМИРЕЛЕ“
У Европској унији све је више медицинских стручњака који упозоравају на то да се лекови за смирење користе превише и предуго: анксиолитици и седативи спадају међу најпрописиваније лекове у примарној здравственој заштити Хрватске, на пример, а све је више пацијената који без „смиреле“ - таблете за смирење или „нечег за спавање“ не могу да замисле дан.
Стручњаци говоре о преласку од краткотрајне, оправдане терапије ка хроничној навици и зависности, што је препознато као озбиљан јавноздравствени проблем – и сличан образац се види у целој регији.
Слика у Србији још је гора. Подаци „Батута“ показују да је отприлике сваки четврти одрасли становник током претходне године користио неки лек за смирење, што је два до три пута више него у већини држава ЕУ и САД. Током пандемије 2020–2021. употреба антидепресива порасла је за око десет одсто, а ансиолитика чак за око двадесет пет одсто. Рецимо, процене за 2022. годину говоре о милионима издатих паковања лекова за смирење и ансиолитика, практично више од једне кутије по глави становника.
Код деце и адолесцената највећи ризик је приступ лековима из „кућне апотеке“: нема посебног системског надзора над том злоупотребом, већ се заштита своди на то како родитељи и лекари чувају, односно прописују лекове
Национално истраживање стилова живота у Србији показало је да је 13,5 одсто испитаника узимало ансиолитике по рецепту (онако како је лекар прописао), док је око пет одсто становништва имало немедицинску употребу ових лекова – без рецепта, у већим дозама или дуже и чешће него што је препоручено. Најчешћи „пут“ до таблета за смирење није апотека, него кућа: лекови се добијају од пријатеља и чланова породице, или се комбинује рецепт са самосталном набавком. Ризик за немедицинску употребу је већи код жена, пушача, особа с израженим стресом и оних који имају проблеме са коцкањем.
Како се добијају дупле дозе
Важно је рећи да су апотеке кренуле у већу контролу издавања ових лекова: ако им дате рецепт, у већини апотека на полеђини ће написати датум издавања, тако да не можете да свратите у следећу апотеку да узмете још коју кутију. Ипак, начини на које се пацијенти довијају да добију веће дозе или непреписане, бескрајни су: комбинују извештаје специјалисте с рецептима, пошто се на извештај шест месеци може подићи лек. Томе додајте и аутоматско преписивање лекова код лекара опште праксе и јасно вам је зашто је цела нација на бенсендинима и бромићима. Ове ствари морају под хитно да се решавају, нарочито ако знамо да за одређене болести постоји друга, адекватна терапија, и да је за неке људе узимање ових лекова залудна работа.
- Нажалост, код нас је врло лако доћи до ових лекова – каже психијатар др Александра Франић. - Треба рећи и да је пре 10 година уведено правило да изабрани лекар може 3 месеца преписивати анксиолитик без мишљења психијатра, те је набављање лека без контроле сада мало теже него пре десетак година можда, али би се, по мишљењу стручњака, то правило морало пооштрити тако да те лекове преписују искључиво психијатри, евентуално неуролози и кардиолози.
Наиме, анксиолитици су, углавном бензодиазепини, лекови који делују на централни нервни систем. Наиме, гама-аминобутиратна киселина (ГАБА) је главни инхибиторни неуротрансмитер у мозгу. То значи да ради као „кочница“ нервног система. Кад се ГАБА веже за своје рецепторе, она успорава активност неурона, смирује пренос импулса и ствара осећај опуштености, стабилности и мање напетости.
Пет одсто становништва пило је ансиолитике без рецепта, у већим дозама или дуже и чешће него што је препоручено
Бензодиазепини не повећавају количину ГАБА-е (не праве више неуротрансмитера), већ појачавају ефекат постојеће ГАБА-е тако што омогућавају да се јаче веже за свој рецептор. То доводи до смирености, смањења напетости, поспаности, опуштања мишића и спречавања напада. Оправдано је да се ови лекови краткорочно препишу код јаке анксиозности, паничних поремећаја, тешке несанице, епилептичких напада или тежих психијатријских стања, али и код кардиолошких проблема, и зато се код нас они дају искључиво на рецепт, с временски ограниченом терапијом.
Ови лекови важни су за смањивање акутне анксиозности и користе се у што краћем периоду – истиче др Франић. - За пацијенте који имају дужи и дуготрајнији значајнији проблем с анксиозношћу користимо друге лекове који су из групе антидепресива, али имају ту седативну анксиолитичку компоненту, којом решавају дуготрајну анксиозност.
Проблем почиње када се ансиолитици користе као свакодневни ослонац за „издржавање дана“: без рецепта, дуже него што је лекар планирао, у све већим дозама јер стара више „не ради“, или у комбинацији с алкохолом и другим седативима. Тада се развија толеранција, затим психичка и физичка зависност, а нагло прекидање може изазвати озбиљне апстиненцијске кризе. Посебно је опасно мешање с алкохолом, јер оба делују депресорно на дисање и срчани рад.
Списак најчешћих анскиолитика
Најчешћи анскиолитици су бензодиазепини: алпразолам (Xanax), бромазепам (Lexilium, Lexaurin), диазепам (Apaurin, Valium), лоразепам (Ativan), клоназепам (Rivotril), оксазепам, мидазолам (Dormicum), халазијам, хлордиазепоксид (Librium), флуразепам, триазолам. На списку су и небензодиазепински анксиолитици: золпидем, зопиклон, залеплон, док се чувени барбитурати (пила их је Мерлин Монро, сви знамо исход) ретко користе, због високог ризика од зависности. То су фенобарбитал, пентобарбитал и секобарбитал. Постоје и лекови који не спадају у класичне анксиолитике, али могу да се користе у том смислу. Такав је пропранолол (бета-блокатор – ублажава физичке симптоме анксиозности: дрхтавица, тахикардија), хидроксизин (Atarax – антихистаминик са седативним дејством), буспирон (Buspar – специфичан анксиолитик који не изазива зависност као бензодиазепини).
Што се тиче ових лекова, у које спадају познати бензодијазепини, они се код нас веома много користе. Дешава се да нам долазе пацијенти који злоупотребљавају ове лекове и по 20 година. Неопходна нам је промена, неопходно је да имају подршку од психијатра, у виду извештаја или другог специјалисте који би захтевао употребу ових лекова – каже Александра Франић.
Код деце и адолесцената највећи ризик је приступ лековима из „кућне апотеке“ – нема посебног системског надзора над том злоупотребом, већ се заштита своди на то како родитељи и лекари чувају и прописују лекове.
- Оно што сам могла да приметим и у раду са младима пре десетак година док сам радила а адолесцентима и сада са старијима, јесте да старији чешће злоупотребљавају анксиолитике. Млади више посежу за канабисом и другим наркотицима с нелегалног тржишта наркотика, али анксиолитике више злоупотребљава популација старија од 40 година. Да, приметила сам да користе веће дозе него што им препишем. Значи, они сами себи дозирају лек, а изговори су им “Ја сам сȃм себи повећао, нисам могао да спавам” или “Био сам много нервозан, узео сам три пута више него што сте ви написали” на пример. Излишно је говорити зашто се у Србији злоупотребљавају ови лекови, с обзиром на околности у којима живимо. Да смо напети и анксиозни нон-стоп под кортизолом и адреналином, то условљава наша животна ситуација на политичком и економском плану годинама, тако да не чуди што се многи људи сналазе тако што набављају лекове на један извештај или преко лекара опште праксе и тако могу дугогодишње злоупотребљавати њихово преписивање, каже др Франић.
И наука и клиничка пракса на крају нуде слична решења: више едукације и код лекара и код пацијената о ризицима самолечења и дељења терапије, боље праћење рецепата и дистрибуције лекова за смирење, јавноздравствене кампање које наглашавају да таблета није трајно решење за животне проблеме, као и боља доступност психотерапије и других немедикаментозних видова лечења.
Ивана Радоичић