(ФОТО) УСРЕД БАНАТА, А КАО У БЕЧУ У дворцу Карачоњи некада су се одржавали племићки балови и концерти, данас то је само напуштена фабрика хемикалија
До дворца Карачоњи у Новом Милошеву стиже се више интуицијом него системом.
Нема путоказа, нема туристичке сигнализације, иако је реч о једној од најзначајнијих племићких резиденција у северном Банату. Навигација вас одведе пред високу ограду од кованог гвожђа, а даље – нема куда.
Можда около, али ни то вам неће помоћи да га видите из прве руке. Но, мештани кажу да је овај дворац „склоњен“ с разлогом, спомињући разне тајне радње, које су остале на нивоу легенде. Зато он данас делује мистериозно, готово намерно измештен из јавности.
Дворац је подигла племићка породица Карачоњи (Karácsonyi), једна од најбогатијих и најутицајнијих мађарских велепоседничких породица у Банату током 19. века. Породица Карачоњи потиче из јермeнске трговачке дијаспоре која се током 18. века настанила из Трансилваније у Хабзбуршку монархију, хунгаризовала име Карачонјан у Карачоњи и постепено стекла племићки статус. Њихов успон у Банату почиње управо са Богданом Карачоњијем, који се сматра родоначелником банатске гране породице.
Судбина млађег брата
И не, дворац Карачоњи није био једини дворац у овом банатском месту, нити једини дворац Карачоњијевих. Наиме, нешто мало касније, године 1857. своју верзију дворца подигао је Лајош Карачоњи, рођени брат Ласла Карачоњија.
И овај дворац био је изграђен у духу класицизма, али једноставније форме. Нажалост, судбина му није била наклоњена: године 1912. и последњи његов становник га је напустио, а после Првог светског рата купио га је предузетник који је проценио да је земљиште вредније од напуштеног дворца. И од њега више није остало ништа, сем успомене.
Он је 1781. године, на државној лицитацији, купио велепосед у Беодри (данашње Ново Милошево). За имање је платио 103.000 форинти, што је у то време била изузетно висока сума и јасан показатељ његове финансијске моћи. Куповином Беодре, породица Карачоњи постаје једна од највећих земљопоседника у Торонталској жупанији, а то имање остаје у власништву породице више од век и по.
Његови потомци наставили су да шире и учвршћују положај породице. Током 19. века Карачоњијеви стичу високе племићке титуле, заузимају значајне управне и политичке функције у Угарској, а њихова моћ достиже врхунац у време Ласла Карачоњија, Богдановог унука и великог жупана Торонталске жупаније, који средином 19. века подиже репрезентативни дворац у Беодри као симбол породичног угледа и трајности.
Овај дворац грађен је у другој половини 19. века, по пројекту архитекте Јожефа Пана, 1842-1846. године, као репрезентативна породична резиденција, али и као управно средиште имања. Величином и положајем доминирао је некада пространим и уређеним парком и важи за један од најлепших двораца у целој Војводини.
Зграда је обликована у чистом класицистичком стилу, с издуженом правоугаоном основом, приземљем и спратом. Главна фасада је симетрична и наглашена централним тремом са стубовима, што дворцу даје свечан и отмен изглед. Као типичан рурални дворац, није био само место становања, већ и управни центар велепоседа, окружен економским зградама, од којих неке и данас постоје: ту је коњушница, житни магацин и котарка, која са дворцем чини складну архитектонску целину. Испред дворца простирао се парк, уређен у француском стилу, а красиле су га скулптуре и биљке, донете с разних страна света. Историја памти балове, вечере, окупљања племства у дворцу Карачоњи, одатле се ишло у лов, ту су долазили уметници да свирају и сликају. Усред Баната, а као у Бечу.
Нажалост, ускоро је почело пропадање, и то нагло. Крајем Првог светског рата дворац је напуштен и опљачкан. Аладар Карачоњи, последњи власник дворца који је у њему живео, побегао је пред бесним комшијама и никада се није вратио, иако је за то имао дозволу. Комшије су задржале неке уметнине и стилске предмете из дворца, од којих нешто може да се види у историјско-етнографскоммузеју „Котарка“.
Каменички дворац градио Ласлов унук
У Каменичком парку у Сремској Каменици, тачно прекопута Новог Сада и одмах поред Моста слободе, налази се дворац Марцибањи – Карачоњи. Наиме, у другој половини 18. века саветник царице Марије Терезије, Иштван Марцибањи, од барона Ифелина купио је добро, на коме се данас налази Каменички парк.
Ту је почео да зида дворац, који је данас део заштићене просторно културно-историјске целине. Прва етапа градње дворца почела је крајем 18. века и трајала је до 1811. године. Друга етапа почела је када се Иштванова ћерка Марија Марцибањи удала за Гвида Карачоњија, сина Лајоша Карачоњија. Овај дворац у једном тренутку имао је „занимљиву“ намену, а ако шетате Каменичким парком, наићи ћете на остатке скулптура које су некада красиле врт овог прелепог дворца.
После рата, 1919. године, у дворцу је живео Михаил Рођзјанко, некадашњи председник Четврте руске думе и припадник белогардејске емиграције, пријатељ Александра Карађорђевића, све до своје смрти 1922. године. У исто време, аграрном реформом породици Карачоњи одузет је део земље. Дворац је 1938. продат општини Беодра и претворен у школу. Током немачке окупације служио је као душевна болница, а након Другог светског рата у њему су се смењивали дом за децу палих бораца, дом за „беспризорну омладину“ и школа.
Од 1980. године у дворцу је радила фабрика детерџената „Хином“, све до стечаја 2000. Данас дворац лагано умире – формално је заштићен као културно добро, али га нико не обнавља. Једино што се види, осим остатака парка, јесте некаква механизација, а овај бисер архитектуре са задње стране изгледа као обична пропала фабрика. А да бисте и то мало видели, морате да вирите: немогуће је провући се кроз ограду, и за вас је боље да му се дивите из даљине, јер је напуштен, неодржаван и представља опасност ако се у њега уђе.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.