РАЗГОВОР СА СЛОВЕНАЧКОМ ГЛУМИЦОМ ТЈАШОМ ЖЕЛЕЗНИК, ЗВЕЗДОМ ФИЛМА „БЕЛО СЕ ПЕРЕ НА 90”: Сви ми жудимо за стварима које нас емотивно пробуде

Дан касније у 18 часова публика ће моћи да погледа и репризну пројекцију филма, након које ће уследити разговор с ауторском екипом, у сали 6 МТС дворане. 

Филм доноси дирљиву и инспиративну причу засновану на истинитим догађајима и бестселер роману о животу Броње Жакељ, који је прати је кроз различите животне фазе. Једну од важних улога у филму игра и словеначка глумица Тјаша Железник, која глуми Броњину мајку. Поводом предстојеће српске премијере разговарамо с Тјашом о филму и њеној улози.

Роман Броње Жакељ има снажну емоционалну базу и врло личну перспективу. Како сте приступили изградњи свог лика – шта вам је било кључно да пренесете публици, а шта сте свесно оставили суздржаним?

– С обзиром на то да сам играла стварну особу, Броњину мајку, која је била једна од кључних фигура у Броњином животу, а чија је прерана смрт снажно утицала на целу породицу, приступила сам улози одговорно и покушавала сам да је одиграм што аутентичније. Размишљала сам пре свега о њеној улози мајке, о њеној бризи, топлини и љубави према деци, мужу и Дади. О њеној чежњи за новим домом, породичној динамици чији је била мотор, као и о суочавању с болом и тешкоћама које је донела болест, за коју је била уверена да ће је победити и да ће оздравити.

Филм је заснован на аутобиографском роману и истинитим догађајима из живота ауторке. Колико вам је та чињеница била важна у раду на улози? Да ли сте и на који начин били у контакту са Броњом, и како је тај однос утицао на вашу припрему, разумевање лика и границу између личне интерпретације и поштовања стварног искуства?

– Била сам срећна што сам упознала Броњу и што се придружила филмској екипи пре снимања, као и што је била присутна и током самог снимања. Много смо разговарале, пре свега, наравно, о њеној мајци, њеној породици, заправо о свему. Све то је био драгоцен допринос мојој улози и мом приступу ка њој.

Филм се бави породичним односима, потиснутим траумама и свакодневним апсурдима живота у бившој Југославији. Колико вам је тај контекст био близак, с обзиром на то да сте рођени док је Југославија још постојала и да ли сте у лику препознавали искуства која превазилазе националне или генерацијске границе?

– Броњино детињство је у много чему било слично мом, тако да су ме ти делови посебно испунили носталгијом. Присетила сам се сопственог детињства, пре свега лепих ствари из тог периода. Сетила сам се својих бака и дека и времена које је прошло, а које је филмска прича на неки начин поново оживела. Са сећањима, нарочито на детињство и младост, често је тако да се човек сети углавном лепих ствари.

Ваша глума у филму је ненаметљива, али емотивно врло снажна. Како сте балансирали између унутрашње драме лика и минимализма у изразу, посебно у сценама тишине и неизговореног?

– Хвала вам на вашем запажању, драго ми је што сте је тако доживели. Тешко ми је да одговорим на то питање. Кроз многе разговоре, размишљања и интеракцију са дивним глумачким партнерима, моја верзија Мите се уселила у мене и оживела у филму. То је све што могу да кажем.

Филм је остварио велики успех у Словенији, али и снажан одјек у региону. Како ви објашњавате ту врсту препознавања – да ли публика реагује пре свега на причу, емоцију или на осећај заједничког искуства које филм отвара?

– Рекла бих, све то што сте набројали. Роман је још много пре филма био велики хит, тако да је свакако и због тога добио толико интересовања. Истовремено, веома је емотиван, носталгичан, духовит и трагичан, и кроз све то дубоко дотиче гледаоца. Људи из биоскопске сале не излазе исти какви су у њу ушли, и мислим да је то суштина. Сви ми жудимо за стварима које нас емотивно пробуде, које нас на неки начин покрену, продрмају, преиспитају наше размишљање, одведу у прошлост, а овај филм има све то.

Н. Марковић