ЊЕНЕ БОБИЦЕ СУ ОТРОВНЕ, А ЛИСТОВИ ЛЕКОВИТИ Ова ПАРАЗИТСКА биљка даје чај који је добар за срце и дијабетес

Познаваоци ове биљке зиму користе за скупљање само њених листова, јер су беле бобице отровне. Бела имела је паразитска биљка, а у Србији се најчешће закачи и опстане на шљиви, јабуци или џенарики. Потрага за њом значи да је поглед увек уперен ка крошњама.

Бела имела расте на другим стаблима и од њих узима воду богату минералним материјама. Имела има беле, слузаве бобице, којима се хране птице и оне их уједно разносе изметом од дрвета до дрвета. Бобице сазревају крајем децембра, када почиње берба лишћа и траје све фебруара, а цвета крајем зиме до априла.

За убирање беле имеле потребно је доста времена, јер потрага за стаблима на којима расте зна да потраје. Лако се уочава, јер на огољеним гранама дрвећа видљиви су њени зимзелени листови који расту у облику жбуна.

Иако су зимзелени, листови опстају само једну зиму, те сваке сезоне изнова почиње лов на белу имелу. Никад се не зна где ће птице разнети бобице из којих ничу нове имеле. Најчешће на једном стаблу има више видљивих жбунова, па ко је скупља за сопствене потребе, то му буде и више него довољно. Али, они који је скупљају за прерађиваче лековитог биља и желе веће количине, морају много километара да пређу – каже за „Добро јутро“ Драгољуб Марковић, из околине Крагујевца.

Жбунови беле имеле се прилично јако причврсте за грану стабла домаћина. Скупљачи лековитог биља готово увек морају да се пењу међу крошње. Берба ове биљке, којој су некад приписивана и магијска својства, добра је и за стабло – домаћина које може бити угрожено од њеног претераног раста. Али, ако у тој симбиози пропадне домаћин, нестаће и имела.

Семе имеле не клија ни у земљи, ни у води. Ко жели да спасе стабло мора одсећи гране на које се имела закачила. Зато је скупљање ове биљке двоструко корисно. Ако се узме само имела, она ће на истом месту поново израсти. Када дође до неконтролисаног размножавања, стабло ће угинути, тако да се овом бербом чувају воћке. С друге стране, она је у одређеној мери корисна за дрво – домаћина, јер ће му вратити део хранљивих материја током зиме, кад му зафали. Зато се она сматра полупаразитском биљком – додаје Марковић.

Осим на јабукама и шљивама, имела може да расте и на тополи, липи, бресту, оморици, крушци, глогу, лешнику или виновој лози. Код нас се она бере токм зиме, а у Француској у јесен. Приликом сушења све бобице треба одстранити, јер су отровне. Цела биљка има јако физиолошко дејство и сложен хемијски састав, те се приликом конзумације увек треба консултовати са искусним познаваоцима лековитог биља и придржавати се прописане дозе.

Истраживачи су установили да дејство имеле зависи од тога у чијој крошњи расте. Имела са јабуке и јеле је отровнија од оне која расте на тополи, а најчешће је у употреби имела са домаћина као што су храст или крушка. Ову биљку прате и култови, те постоје многи обичаји у којима се она употребљава. Најраспрострањенији је кићење врата имелом за католички Божић.

Чај од сушених листова беле имеле има лековита својства. Регулише крвни притисак, подстиче лучење свих жлезда за варење, превентива је појави дијабетеса, побољшава циркулацију и јача срце. У народној медицини за поједина стања код жена се користи свеж сок од младог лишћа, али најчешће се користи као чај. Најбоље га је припремити на такозвани хладан начин. Потопити листове у хладну воду и оставити преко ноћи, па тек сутрадан пити.