ДАНИ КАДА ЈЕ СМРТ ОКОВАЛА НОВИ САД Сећање на рацију мађарских окупационих власти у јануару 1942. године ОВО СУ СУДБИНЕ НОВОСАДСКИХ ПОРОДИЦА
Тог јануара 1942. године, зима је у Новом Саду била суровија него икада, а Дунав је постао неми сведок страдања невиних и једног од најтрагичнијих погравља у историји града - рације.
Без икаквог реалног повода, становништво српског, јеврејског и ромског порекла готово читав месец је било стављено ван закона и препуштено на милост и немилост мађар-ске окупаторске војске. Покољ се савршено уклапао у систем националне неравноправности који је успоставио Хортијев режим још од момента почетка окупације у априлу 1941. године.
Од 21. од 23. јануара Новосађани су убијани по читавом граду, а места масовног страдања су била касарна у Улици војводе Бојовића, Милетићева улица, Београдски кеј, Успенско гробље, игралиште Новосадског атлетског клуба и Штранд
Мађарске окупационе власти су почеле рацију по градовима и селима јужне Бачке већ 4. јануара 1942. године, наводно ради сузбијања партизанског отпора. Рација је спроведена у насељима Шајкашке - Чуругу, као и у Бечеју, Србобрану и Темерину. У Новом Саду је 20. јануара уведен полицијски час и телефонске линије су прекинуте, док су у наредним данима окупационе власти хапсиле „сумњиве” особе. Жеља за изменом демографске структуре у Шајкашкој и Новом Саду тежња за физичким елиминисањем Јевреја како би се додворили свом политичком заштитнику, Хитлеровој Немачкој, поплочале су пут ка новом кругу страдања цивилног становништва и погрому.
Окупаторским војним властима одговарала је прича о устанку који се припремао за православни Божић, како би сачували своју омладину од новог слања трупа на Источни фронт у борбу против Совјета, јер су тобоже њихови војни ефекти били заузети у борби против устаника на тлу Бачке. Покољ је почео када су случајно мађарске патроле набасале на групу родољуба који су се прозвали Партизанским шајкашким одредом. Реална снага овог одреда је била 17 пушака и 20 бомби зато и не чуди да их је окупаторска сила лако разбила.
Ужас на Успенском гробљу
Успенско гробље је било једно од стратишта у јануару 1942. године, где је део људи убијен, а део је довезен да буде сахрањен. Међутим, сахрана није могла бити обављена јер је земља била залеђена, а температура ваздуха се спустила на минус 30 степени Целзијуса. Због тога су окупатори одлучили да тела преминулих одавде превезу камионима до Дунава и баце под лед заједно са невиним жртвама које су страдале крај реке. Све жртве су били цивили и осим Срба и Јевреја страдали су Роми, Словаци, Румуни и Мађари који су се отворено противили нацистичком режиму.
Смрт је закуцала и на врата Новог Сада и прошла улицама између 21. и 23. јануара. У та три дана Новосађани су убијани по читавом граду, а места масовног страдања су била касарна у Улици војводе Бојовића, Милетићева улица, Београдски кеј, Успенско гробље, игралиште Новосадског атлетског клуба (НАК) и Штранд. Град је био подељен на 240 патрола, које су приводиле људе према унапред припремљеним списковима неподобних.
Мађарске окупационе власти су почеле рацију по градовима и селима јужне Бачке већ 4. јануара 1942. године, наводно ради сузбијања партизанског отпора. Рација је спроведена у насељима Шајкашке
Новосадски Легитимациони одбор је заседао у данашњем Соколском дому, а пред њега је изведено више од 20.000 грађана. Мађарски војници и жандарми почели су 23. јануара 1942. године, после осам сати ујутру, да гоне групу Срба и Јевреја према Милетићевој улици. Када су стигли до угла Милетићеве и Трга Косте Трифковића, цивили су натерани да легну на снег, лицем према доле, након чега су хладнокрвно убијени.
Данас помен страдалима на кеју
Помен страдалима у погрому 1942. године биће одржан данас, у 12 часова, на платоу испред скулптуре „Породица“ на Кеју жртава рације у Новом Саду. Помен ће служити патријарх српски п Порфирије, уз саслужење митрополита бачког Иринеја, епископа осечкопољског и барањског Херувима, епископа мохачког Дамаскина и новосадског свештенства. У програму ће учествовати хор „Свети Георгијеˮ при Саборном храму у Новом Саду.
Истог дана догодила су се и убиства на Успенском гробљу. Жртве су становале у непосредној близини гробља или пак у оближњим улицама. Довођени су до самог улаза на гробље, где су их убијали. На игралишту НАК-а су махом страдали Јевреји који су становали у оближњим улицама или су спровођени из других делова града.
Жртве су довођене на игралиште, а затим су приморане да се скину у доњи веш упркос изузетно ниској температури. Окупаторски официри су у садистичкој игри објавили да ће живот бити поштеђен ономе ко најбрже буде трчао око терена. Када је трка почела, на људе је отворена ватра из пушака и митраљеза. Убиства у Улици војводе Бојовића одиграла су се у кругу касарне 16. батаљона пограничних ловаца. Поједине војничке патроле доводиле су Србе и Јевреје из оближњих улица у двориште касарне и ту их из пушке убијале. Извесно време су лешеви остали у касарнском кругу, а затим су камионима пренети и бачени у Дунав. СУДНИНЕ
СУДБИНА ПОРОДИЦА
Страдање браће Јовандић
Синомим за страдање недужних је прича Јелене Јелке Јовандић (1894-1971). Јовандићи су живели у Јовановском крају у ондашњој Пирошкој улици са кућним бројем 36. Супруг Ђурица је преминуо 1927. године, исте оне када им се родио пети, последњи син. Мађарска патрола је 23. јануара 1942. године у пола осам ујутро дошла и до њихове куће. Након постављеног питања које су вере и смелог одговора да су православни, патрола је окрутно погубила Милорада, који је тада имао 28 година, Саву старог 26 година, Пају од 24 године, Живка од 20 година и најмлађег Бору од 15 година. Мајку су оставили у животу да са тугом и болом носи сећање на своје синове све до 1971. године, када је преминула.
Миша Милићев
У овом покољу страдао је и Миша Милићев (Ново Милошево, 1871 − Нови Сад, 1942), који се у Новом Саду бавио берберским занатом. У ову берберницу долазили су многи познати Новосађани, међу којима и Јован Јовановић Змај. Касније је отворио јорганџијску радњу. Његов син Владимир, био је лекар, специјалиста интерне медицине, професор универзитета и један од оснивача ФК Војводина.
Зуцајићи, Михајловићи,Поповићи
Ништа мање трагично страдање није било убиство Вељка Зуцајића (1906-1942), свештеника и професора Богословије. Новосадски прота Милић нам је оставио ово сведочанство о страдању Вељка Зуцајића: „Читава два дана лежали су лешеви убијених по новосадским улицама, јер је убијање и харање мученичког Новог Сада трајало пуна три дана.“
Јереја Зуцајића мученичка смрт је сачекала у касарни у Улици Војводе Бојовића. Међу другима тамо су убијени и Михајловићи, два брата и сестра: Никола, академски сликар, Ђорђе, инжењер, Марија, професорка, затим Аполонија Лауберт, професорка, Николина вереница; протојереј Миливој Поповић, члан Црквеног суда Епархије Бачке, доведен у мантији са крстом око врата из свога стана у улици Мушицког.
Породица Лазара Љубојева
Трагедије ја задасила и породицу Лазара Љубојева из Дударске улице. Љубојев је рођен у Србобрану, а у Новом Саду је био познат као врстан пекар. Трећег дана погрома, рука смрти је закуцала и на његову капију. У монструозном масакру убијени су Лазар, његова супруга Маргита као и њихова деца: Стеван, чиновник, рођен 1919. године, Ђорђе, трговачки киговођа, рођен 1922. године, Младен, пушкарски ученик, рођен 1925. године, Петар, ученик, рођен 1928. године, и ћерка Мирјана, ученица рођена 1929. године.
У жељи да што лакше прикрије трагове убиства, окупатор је организовао систематично убијање на новосадском Штранду, који је у то време био релативно удаљен од града, тако да није било превише сведока, а Дунав је олакшавао уклањање лешева.
Жртве су биле најпре скинуте, а затим путем начињеним од дасака спроведене до отвора на леду и убијане метком у потиљак или у срце и гуране под лед. Масовна страдања на кеју одиграла су се 23. јануара 1942. године. Жандарми и домобрани који су довели групу грађана до краја Дунавске улице наредили су им да легну на калдрму, а затим су их убили и бацили у воду.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.