ДОСИЈЕ „ДОСТИ“: Вековни загрљај и хладне издаје Индије и Ирана – Да ли је крв јача од политике?

На хинди језику – пријатељство. На фарсију – иста корен реч, исти смисао. Чинило се да су се две силе, чији су се путеви раздвојили пре много миленијума, коначно поново препознале.

Али, у свету високе геополитике, „дости“ је често само маска за дубоке несигурности. Само годину дана касније, 2017, ирански врховни вођа је у свом годишњем обраћању поводом Бајрама бацио дипломатску бомбу: јавно је позвао на подршку „потлаченим муслиманима у Кашмиру“. Једним потезом, Техеран је ударио директно у срце индијског суверенитета. Како је могуће да две нације, чија је историја толико испреплетана да их је готово немогуће раздвојити, стално плешу на ивици ножа, између врелих пољубаца и хладних издаја?

Једна мајка, два пута

Да бисмо разумели овај хаос, морамо се вратити у дубоку таму прошлости, у 3000. годину пре нове ере. Археолошки налази су шокантни: у северозападној Индији (култура Кули) пронађене су кутије идентичне онима из иранске Сусе. Новчићи цивилизације долине Инда ископани су у самом срцу Ирана – у Кишу и Уру. Слоновача из Индије у замену за иранско сребро и лапис лазули; била је то прва глобална економија.

Око 2000. године п.н.е. догађа се судбоносни раскол. Аријевци, номади из централне Азије, крећу у сеобу. Једна грана се насељава у иранским висоравнима, друга се улива на индијски потконтинент. Исти народ, иста крв, два различита пута. Чак и њихови најсветији списи говоре о истој катастрофи: док индијске Веде оплакују потоп воде, иранска Авеста памти потоп леда. Иста трагедија, другачије сећање.

Занимљиво је да чак и име „Индија“ дугујемо Персијанцима. Река Инд је на фарсију постала „Хинду“, што су касније Грци и Енглези претворили у „Индија“. С друге стране, име „Иран“ вуче корен из речи „Аријевац“. Заједнички богови, култ ватре и ритуали жртвовања – Индијци и Иранци су огледало једни других, али огледало које је време полако замутило.

Ера царева и крвава моћ

Кроз векове, ове две силе су се прожимале кроз ратове и савезе. Индијски изасланици су седели на двору Ахеменида 500. године п.н.е., док је индијски Панџаб био под персијском чизмом. Када је Александар Велики срушио Персију и закорачио ка Индији, затекао је династију Маурија. Њихов оснивач, Чандрагупта Маурија, одржавао је невероватне везе са хеленистичким Ираном. Списи Мегастена, изасланика из Персије, и данас су сведоци тог златног доба.

Али, прави „тектонски поремећај“ настаје са доласком ислама. Године 650. н.е. арапске војске освајају Иран, који временом постаје шиитско упориште. У међувремену, Индија пада под власт Делхијског султаната, а потом и величанствених Могула.

Најдраматичнији тренутак ове историје догодио се 1540. године. Могулски цар Хумајун, поражен и остављен без дома, бежи у Иран. Сафавидски владар га прима не као просјака, већ као брата. Уз иранску војску и ресурсе, Хумајун се враћа, осваја Кандахар, Кабул и коначно Делхи. Цена те помоћи? Потпуна „персијанизација“ Индије. Персијски постаје званични језик могулског двора, а иранска архитектура, музика и поезија постају темељи онога што данас сматрамо индијском културом. Обични људи тада нису знали где је Персија, али су на двору певали њене песме.

Издаја коју је донела мапа: 1947. година

Све се променило када су Британци посекли везе. Повлачење колонијалних сила и болна подела Индије 1947. године створили су Пакистан. Индија је физички изгубила границу са Ираном. Одједном, између два стара пријатеља стајао је „трећи играч“.

Током Хладног рата, јаз се продубио. Ирански шах Пахлави постао је кључни амерички савезник, члан „западноазијског НАТО-а“, што га је гурнуло директно у загрљај Пакистану. Иран је био прва држава која је признала Пакистан! Индија је, с друге стране, изабрала несврстаност и блискост са Совјетима и арапским светом. Шах је чак војно подржао Пакистан против Индије у ратовима 1965. и 1971. године. Чување пакистанских авиона у иранским хангарима Индија никада није сасвим заборавила.

Нафта, Талибани и кинеске милијарде

Тек су седамдесете и посета Индире Ганди донеле отопљавање, али не због љубави, већ због – нафте. Индија је постала зависна од иранских извора. Чак ни Исламска револуција 1979. није прекинула ове везе. Напротив, 1990-их су Индија и Иран нашли заједничког непријатеља: Талибане. Обе земље су, раме уз раме, финансирале Северну алијансу како би зауставиле радикализам у Авганистану.

Данас, Иран је за Индију „златна капија“ за централну Азију, начин да се заобиђе Пакистан кроз луку Чабахар. Али, сенка Сједињених Држава поново све квари. Године 2019, под притиском америчких санкција, Индија је учинила незамисливо – потпуно је престала да купује иранску нафту.

Док Индија оклева, у игру улази Кина са шокантних 400 милијарди долара инвестиција у Иран. Техеран, поносан и свестан своје историје, не жели да постане кинески вазал, па и даље нуди руку Индији као баланс.

Историја Индије и Ирана је епска сага о братству, издаји и преживљавању. Али, у данашњем свету емоције су луксуз. Иранци су поносан народ који не трпи „топло-хладно“ политику. Индија се налази на раскрсници: да ли ће се држати провере прошлости или ће дозволити да страх од Вашингтона трајно угаси пламен „достија“?

Заједничка историја више није довољна. Сада је на реду сурова, хладна стратегија. Крв можда јесте јача од воде, али у 21. веку, нафта и луке су јаче од крви.