СВИ КОЈИ ПОЈЕДУ ОВУ ГЉИВУ ХАЛУЦИНИРАЈУ ИСТО Научници не могу да објасне необичан феномен
Психоделичне гљиве, које садрже псилоцибин, одавно су познате по томе да изазивају снажне халуцинације, од осећаја еуфорије до драматичних визуелних изобличења стварности.
Постоји, међутим, једна много мање позната врста гљиве, посебно цењена у Кини због богатог умами укуса, која може да изазове веома специфичну и необичну врсту халуцинација уколико се не припреми правилно: код конзумената се јављају визије сићушних људи, пише портал Futurism.
Реч је о гљиви Lanmaoa asiatica, за коју лекари у кинеској провинцији Јунан тврде да сваке године стоји иза стотина случајева пацијената који пријављују готово идентичне халуцинације. Они описују призоре у којима виде безброј малих, „патуљастих, вилењачких фигура” које пузе унаоколо, пењу се по зидовима или марширају по простору.
На овај феномен указао је и Колин Домнауер, докторанд биологије са Универзитета у Јути, који је поделио своје искуство из ресторана са специјалитетима од гљива у Кини.
Како је испричао, током оброка у ресторану у којем се гљиве припремају у врућем лонцу, конобар је поставио тајмер на 15 минута и издао врло јасно упозорење.
„Немојте јести док се тајмер не огласи, јер бисте у супротном могли да видите мале људе”, рекао им је конобар, према Домнауеровим речима. Како додаје, ово упозорење није било изречено у шали.
„Делује да је то веома општепозната чињеница у локалној култури”, нагласио је.
Три дана халуцинирања
За разлику од типичног искуства са псилоцибином, код којег се ефекти јављају релативно брзо и трају краће, симптоми повезани са овом гљивом обично наступају тек 12 до 24 сата након конзумације. Халуцинације могу потрајати и до три дана, а у многим случајевима стање је довољно озбиљно да захтева хоспитализацију.
Домнауер је у тексту објављеном на сајту Универзитета у Јути у новембру 2025. године навео и низ сличних сведочења из различитих делова света, што додатно продубљује мистерију.
Један старији члан племена у Папуи Новој Гвинеји описао је своје искуство рекавши да је „видео минијатурне људе са гљивама око лица”. Према његовим речима, те фигуре су га задиркивале, док је он покушавао да их отера.
Још упечатљивије сведочење Домнауер је добио од једног професора из Јунана, који му је испричао сопствено искуство са халуцинацијама:
„Када сам подигао столњак, њихове главе су се одвојиле и залепиле за доњу страну платна, док су тела наставила да марширају у месту… Подизао сам столњак много пута, у размацима од по две минуте, и сваки пут су били тамо – марширали су и смешкали се”, испричао је професор.
Он је додао и да их је чак измерио: „Били су високи око три центиметра.”
„Лилипутанске” халуцинације
Запањујућа сличност ових искустава навела је Домнауера да се озбиљно посвети научном истраживању порекла гљиве и њеног деловања на мозак.
„Звучало је толико бизарно: могла би да постоји гљива која изазива визије попут оних из бајки, а које се пријављују у различитим културама и кроз различита историјска раздобља”, рекао је.
„Био сам збуњен, али и вођен снажном радозналошћу да сазнам више.”
Овај феномен је у академској литератури познат као „лилипутанске халуцинације”, али молекули који их узрокују и даље остају непознати. Чак ни Алберт Хофман, швајцарски хемичар који је први синтетисао ЛСД, није успео да идентификује супстанце одговорне за овакве визије.
Иако је гљива званично добила латински назив тек 2015. године, њена психоделична својства и даље су готово у потпуности неистражена.
Управо то Домнауер покушава да промени својим радом. У експериментима на мишевима, примена екстракта ове гљиве довела је до тога да животиње западну у стање изразите омамљености.
Једно од кључних досадашњих открића јесте да ове гљиве не садрже псилоцибин, супстанцу која класичним „магичним гљивама” даје халуциногена својства. Оно што их издваја јесте изузетна доследност халуцинација које изазивају.
„Перцепција малих људи је веома поуздано и изнова пријављивана”, истакао је Домнауер. „Не знам ни за шта друго што производи тако доследне халуцинације.”
Сам истраживач, занимљиво, још увек није пробао ову гљиву, што је, како каже, сасвим разумљиво с обзиром на дужину деловања, интензитет симптома и ризик од хоспитализације.
„Негде између традиционалног фолклора и модерне биологије, између дивљег шумског тла и стерилне научне лабораторије, налази се прича која се још увек развија, а која може да започне нечим наизглед безазленим, попут чиније супе од гљива,” написао је Домнауер.
