ДАНАС СЛАВИМО МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА Изабрао је истину уместо живота, затворен, изгладњиван и убијен због вере
Српска православна црква данас слави празник посвећен Преподобом Максиму Исповеднику, једном од светитеља који је, у читавој историји хришћанства, највише страдао због свог учења и вере.
Преподобни Максим Исповедник је рођен крајем 6. века највероватније у Цариграду, иако је било индиција и да потиче из Палестине. Био је племићког порекла, па је још као млад постао високи дворјанин на двору византијског цара Ираклија.
Максим је провео дуги низ година у овој служби пре него што је схватио да световни живот ипак није за њега и решио да се замонаши. Око 615. године је напустио све јавне функције и постао монах у манастиру Филипик у Хрисопољу, градићу у близини Константинопоља где је после неког времена постао и старешина.
Касније је прешао у Картагину у којој се убрзо прочуо као истакнути теолошки писац и веома утицајна духовна фигура. Велико знање стечено у детињству и раној младости овај светитељ је користио за ширење хришћанства и помагање људима у невољама, па је био веома цењен и још за живота је у народу сматран за светог човека.
Неке његове проповеди сачуване су до данашњих дана, а нарочито оне које објашњавају грех и природу зла. За Максима, грех је отуђење у онтолошком смислу, јер одваја човека од оног што је стварно. Самољубље је врхунски грех, јер одваја човека од љубави, односно од Бога. Максим грех и зло одређује као недостатак бића - небиће, непостојање. Стога пакао није присуство зла већ одсуство љубави, што разара саму бит човековог бића.
Извор човековог зла је у његовој слободној одлуци, не у његовој природи. Максим себељубљу супротставља љубав, која увек значи волети неког другог – човека, Бога.
- Ко види у срцу своме траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку, потпуно је туђ љубави према Богу. Јер љубав према Богу никако не трпи мржњу према човеку - говорио је Свети Максим.
Међутим, онда су се историјске околности умешале у иначе мирни живот овог хришћанског светитеља. Наиме, почетком 7. века у Византији почиње да се води христолошки спор око односа Христове људске и божанске природе. Једна група утицајних свештеника и државника тврдили су да су у личности Христа сједињене две природе - људска и божанска, и да због тог јединства проистиче да он има само једну вољу - божанску. Ово становиште називало се монотелитизам (у преводу "једна воља") и у оно време су га заступали и цар као и цариградски патријарх.
Иронично, учење Максима Исповедника ускоро се показало као исправним. На Шестом васељенском сабору у Цариграду оно је усвојено као званично и овај црквени отац је проглашен за свеца и једног од отаца хришћанства.
Страшни детаљи мучења Преподобног Максима Исповедника и данас га сврставају у ред оних који су због хришћанског учења поднели највеће жртве. Максим се још и сматра заштитником праведних и добрих људи који неправедно и много страдају у земаљском животу. Верује се да ће молитвом овом светитељу њихове патње бити, бар на данашњи дан, отклоњене.
Тропар светитељу:
Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Максиме премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.