ДАНАС СЕ СЕЋАМО УЖАСНОГ ПОКОЉА Дан када су усташе починиле масакр над 2.300 невиних жртава НИ ДЕЦА НИСУ ПОШТЕЂЕНА

Убијени су прво радници рудника Раковац, а затим становници бањолучких села Дракулић, Шарговац и Мотике. У Шарговцу је убијено 52 ученика Основне школе „Ђура Јакшић“. Злочин се сматра највећим хрватским покољем у једном дану, изузев масовних логора као што су Јасеновац, Госпић, Јадовно и Паг.

Бања Лука се тада налазила у саставу Независне Државе Хрватске, а локалне власти су спровеле програм прогона Срба, који је формулисао Миле Будак. Прва насиља почела су још априла 1941. године, укључујући забране кретања, конфискацију имовине и присилно крштавање.

Виктор Гутић, главни стожерник у Босанској Крајини, био је организатор насиља. Подржавао га је бањолучки бискуп Јозо Гарић, који је учествовао у приморавању Срба на прелазак у римокатолицизам. Упркос хапшењима и убиствима угледних Срба, немачке војне јединице покушавале су ограничити екстремне акције.

Масакр је припреман 6. фебруара 1942. у римокатоличком самостану на Петрићевцу. Виктор Гутић, фратар Мирослав Филиповић и други усташки званичници планирали су опкољавање и систематско убијање цивила.

Следећег дана, усташке јединице су опколиле села у раним јутарњим часовима и започеле покољ. Жртве су убијане хладним оружјем, а међу њима је било велики број жена, деце и стараца. У Дракулићу је страдало 1.363 људи, у Шарговцу 257, а у Мотикама 679.

Деце нису поштеђена. Према Драгоју Лукићу, у Дракулићу је убијено 294 деце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Ученици Основне школе у Шарговцу су кланом жртвовани пред својим учитељицама и вршњацима, што је оставило неизбрисив траг у сећању преживелих.

Покољ су извршиле јединице „Поглавникове тјелесне бојне“ уз помоћ локалних саучесника. Команданти и организатори били су Јосип Мишлов, Мирослав Филиповић, Никола Билогривић и сам Виктор Гутић. Локални Хрвати помагали су у блокади села и пљачки имовине.

После рата, многи починиоци нису одговарали, а злочин је годинама био заташкаван. Само су неки лидери као Мирослав Филиповић и Виктор Гутић осуђени на смрт. Остали су избегли казну или добили амнестију.

Преживели и рођаци жртава дуго су прикупљали податке и правили спискове страдалих. Први споменик подигнут је 1965. године, а тачан број жртава на њему није био наведен. Тек 1991. године споменик је обновљен и број жртава исправљен на 2.300.

Парастоси и комеморације се од тада одржавају сваке године 7. фебруара. Спомен-храм Светог великомученика Георгија у Дракулићу освештан је 2009. године, а у крипти су сахрањени мошти новомученика. Имена жртава написана су уз иконостас, према најпотпунијим историјским изворима.

Историчари и публицисти као што су Душан Лукач, Драгоје Лукић и Јован Бабић писали су о овом злочину, истражујући детаље и страдање деце. Краткометражни документарни филм ,,De hoc tristissimo eventu’’ режирао је Војдраг Берчић 1981. године.

Удружења потомака жртава организују обележавање и едукацију нових генерација. На тај начин, сећање на жртве Дракулића, Шарговца и Мотика постаје део колективне свести и културе памћења.

Масакр у Дракулићу остаје симбол најсуровијег терора усташа над српским цивилима и упозорење за будуће генерације. Људска крв проливена тог 7. фебруара 1942. године и данас захтева поштовање, истину и обележавање као чин сећања на жртве.