(ФОТО, ВИДЕО) ЗАБОРАВЉЕНА ЛЕПОТА СРЕМА Овај скривени дворац залужује темељну обнову КРИЈЕ ВЕКОВНУ ПРИЧУ И ЧЕКА НОВИ ЖИВОТ
Хладно, сиво време само је, попут сликарског контраста, бацило светло на један од три дворца у доњем делу Срема.
Пут нас је овога пута одвео до дворца грофа Пејачевића, смештеног надомак Љуковског језера, на самом крају села Јарковци. Скривен у густој шуми, далеко од главних саобраћајница и свакодневне вреве, овај дворац делује као да је намерно повучен из света — и управо у томе лежи део његове чаролије.
Дворац Пејачевића подигнут је крајем 19. века, у време када је Срем био део Аустроугарске монархије и када су племићке породице у овом делу царства подизале летњиковце и ловачке резиденције ван већих градова. Као и друга имања породице Пејачевић, и овај дворац био је повезан са грофовском лозом која је оставила дубок траг у Славонији и Срему, не само кроз архитектуру већ и кроз економски и културни живот региона.
Наиме, Пејачевићи су били једна од најзначајнијих племићких породица у Срему и Славонији, с великим имањима, економијама и утицајем у време Аустроугарске. Бавили су се управљањем земљом, пољопривредом и модернизацијом имања, а подизали су дворце и летњиковце као управна и стамбена средишта. Дворац у Јарковцима служио је пре свега као управна зграда пустаре Моја воља.
Ова оронула лепотица грађена је као породична резиденција, највероватније намењена одмору и боравку ван градских средишта, као и за ловачке и друштвене скупове. Архитекта није поуздано утврђен, али стил градње упућује на дух позног историцизма, с елементима неокласицизма и романтизма, што је било типично за племићке објекте тог периода. Објекат је приземан, с наглашеном симетријом, терасом која се отвара према шуми и декоративним детаљима који, иако данас оштећени, и даље сведоче о некадашњој отмености.
Током своје историје, дворац је мењао власнике, као и намену. Између два светска рата објекат је имао посебан статус, јер је у њему био смештен дом сеоских девојака под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, што је допринело очувању зграде у том периоду. После Другог светског рата, као и већина племићких имања у Срему, национализован је. Након 1945. године, дворац прелази у државно власништво, а у педесетим годинама прошлог века откупљује га месна заједница. Архивски записи и сведочења мештана указују да је тада објекат добио изразито јавну функцију: у њему су се смењивали школа, вртић, месна канцеларија и амбуланта. Та намена је трајала деценијама и представља један од разлога због којих су зидови и темељи дворца и данас у релативно добром стању.
Оскар Зомерфелд – сликар који је понео Срем са собом
Имање Моја воља није значајно само по породици Пејачевић и архитектури дворца, већ и по уметничком имену које се с њим везује. Управо на овом имању 1885. године рођен је Оскар Зомерфелд, академски сликар чији је животни и уметнички пут обележен раним одласком из Срема, али и трајним мотивима завичаја.
Зомерфелд је завршио Ликовну академију у Будимпешти, а највише је сликао сремске и фрушкогорске пределе, као и призоре из сеоског живота. После Другог светског рата био је приморан да напусти ове крајеве и пресели се у Аустрију, што је оставило дубок траг у његовом стваралаштву. Његове слике често носе мотиве судбине, губитка и тихе меланхолије, с јасним осећајем припадности простору који је морао да напусти.
Једно од његових најпознатијих дела, слика „Без (Die Flucht)“, данас се налази у Палати нација у Женеви, што Зомерфелда сврстава међу уметнике чији је рад добио и међународно признање. Оскар Зомерфелд преминуо је 1973. године у Аустрији.
Данас се у катастарским и општинским евиденцијама објекат води као напуштен или без јасно истакнуте намене, док на терену постоје знаци повременог коришћења. Приметили смо да је подрум отворен и да се кроз њега може ући у унутрашњост објекта. Унутра су видљиве флаше и трагови који указују на то да се простор повремено користи, било за окупљања или боравак. У једној од просторија на спрату горело је светло, што нас је одвратило од намере да покушамо улазак и додатно појачало утисак да дворац, иако формално запуштен, није потпуно заборављен.
Ко је данас власник овог здања и ко га користи, остало је без одговора. Током обиласка нисмо срели мештане који би могли да нам дају више информација, па питања о садашњем статусу дворца за сада остају отворена. Ипак, детаљи као што су прелепа тераса с каменом оградом, са које пуца поглед на шуму и језеро, јасно говоре о временима када је ово било место сусрета, одмора и друштвеног живота.
И поред запуштености, дворац Пејачевића у Јарковцима и даље има оно што многи објекти ове врсте више немају — стабилну конструкцију, добру позицију и природно окружење које му даје готово сценографски квалитет. Управо због тога, постоји реална нада да би ова сремска лепотица могла да добије другу шансу. Потребно је да се неко сети њене вредности и врати јој бар део старог сјаја, који ни време ни заборав нису успели у потпуности да избришу.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.