СВА ЛИЦА СТАРОГ ЈЕЗГРА НОВОГ САДА Како је расла и стасавала војвођанска престоница

Не треба сметнути с ума да поменута варош, која се још и називала Петроварадинским Шанцем, настала још 1697. године око мостобрана испред понтонског моста, где су се населили трговци, занатлије и војници, а свом насељу уденули име Ratzenstadt, односно Рацка варош илити Српски град.

Такође, када је оно постало слободан краљевски град, био је ред осмислити неко атрактивније име града, а међу предлозима су се нашли: Бацвар (Бачки Град), Дунавар (Дунавград), Вискоз (Међуречје) и Васербруг (Воденград).

Међутим, Марији Терезији предочена су три предлога: Дунавар, Вискоз, али и Ујвидек (Újvidék, на мађарском: Нова земља, Нова област), за који се царица најзад и одлучила, будући да је на латинском оно преведено као Неопланта, на немачком Нојзац (Neusatz), на бугарском Млада Лоза и на српском Нови Сад, који је најталнији превод латинског назива.

Наиме, од тада па до данас јасно је да су се многе ствари измениле у Српској Атини, а прва већа прекретница било је бомбардовање са Петроварадинске тврђаве током Мађарске револуције 1848-1849. године. Нови Сад је тада поприлично био разорен, али је врло брзо уследила обнова и стварање лица града какво нам је и данас донекле познато.

Обнова града подразумевала је изградњу бројних палата, јавних зграда и храмова у разним стиловима: барокном, класицизму, романтизму, сецесији... Период између два светска рата допунио је Нови Сад модерном архитектуром, док смо данас сведоци савременог начина градње који, како то одувек бива, одступа од стилова својих претходника.

Војвођанска престоница мења се на дневном нивоу, а најбољи увид у развитак града може да се уочи са фотографија које су нам доступне, а које датирају махом с почетка 20. века.

Осим илустрација које приказују Нови Сад у 21. веку, односно последњих 20-ак година, а које су дело наших бивших и садашњих фото-репортера, остале су нам уступљене са Фејсбук странице „Старе фотографије Новог Сада“ коју уређује др Милош Стојаковић.

Захваљујући архивама које су мајстори правили, ми данас можемо да видимо како је старо језгро града изгледало пре стотинак година, када је данашњи Трг слободе носио назив Трг Франца Јозефа.

Један од њих био је и Мор Ердељи који је 1900. године направио кадар у чијем је фокусу Градска кућа (сазидана 1895. године), као и две тада главне улице које су водиле до самог центра: Господска (данашња Ул. краља Александра) и Футошка (на чијем се месту данас налазе Позоришни трг и Јеврејска улица). Како је фотограф стајао изнад данашње Змај Јовине улице, а између римокатоличке цркве Светог имена Маријиног (зидане од 1892. до 1894. године у неоготском стилу) и једне од зграда на чијем се месту данас налази Танурџићева палата, да се видети и панорама града која је умногоме другачија од данашње.

Другачији угао посматрања Трга Франца Јозефа, из истог периода, приказан је на следећој фотографији, из правца Дома ЈНА (зграда сазидана 1892. године). На први поглед не да се наслутити о ком делу града је реч, макар онима који не познају новосадску историју толико да знају да данашња Улица Модене (заједно са препознатљивом Танурџићевом палатом) није одувек постојала, као и да је уместо споменика Светозару Милетићу некадашњи трг красио споменик Светог тројства (који је стајао у центру од 1781. до 1948. године), као и кружни дрворед по средини целокупног простора.

На слици се да видети и некадашња апотека, зграда која је била тик уз цркву Имена Маријиног, а која је срушена након Другог светског рата. Калдрма, коњи и фијакери такође су детаљи који су тада били карактеристични за центар Новог Сада, а данас се могу видети само у специјалним фестивалским приликама.

Идемо даље... Али не много ближе данашњици. На фотографији насталој 1936/1937. године видимо малопре поменуту Танурџићеву палату која је сазидана 1934. године на углу Змај Јовине и Улице Модене која је настала 1926. године, добивши име по граду у Италији.

Дрвеће са претходне слике сада личи на шумарак (који је постојао до 1939. године, када је постављен споменик Светозару Милетићу), а апотека и фијакери још увек су на истом месту. Још једна новина у поменутој декади јесу и шине које су усмеравале савременији превоз кроз сам центар града.

Ова фотографија једна је од последњих која приказује Трг ослобођења (како је био назив све до краја Другог светског рата) у оваквом издању, будући да након тога све више поприма обличје данашњег Трга слободе.

Упознавање света око себе увек је атрактивније из птичје перспективе, јер тек тада можемо да сагледамо нешто из новог угла и завиримо у ктуке који су нам иначе недоступни.

Исти случај је и са црно-белом фотографијом која приказује најужи центар Новог Сада током прве половине шездесетих година прошлог века. Оно што нам даје поменути временски оквир јесте аутобус на спрат „Leyland”, а који се у новосадском саобраћају сретао од 1952. године, па још наредних десетак. Такође, кроз Трг слободе још су пролазиле трамвајске шине, које су уклоњене 1959. године, односно годину дана након што је трамвајски саобраћај укинут.

Тик иза торња „катедрале” виде се Владичански двор и крст који је на том месту стајао до 1956, што је још један од указатеља о ком раздобљу је реч. Наравно, Подбара је још увек сва „у разређеним објектима” али који достижу максималну висину до четири спрата, што није случај са данашњом сликом и приликом овог дела града.

Фотографија настала седамседестих година, направљена из сличног угла као она из 1900, показује нам напредак центра Новог Сада у контексту све гушћег јавног саобраћаја, али и појављивања модернијих зграда иза Градске куће. Осим фасаде централног објекта на слици, једино што је још данас потпуно идентично јесте споменик Милетићу који је увелико био место сусрета и одмора.

Ипак, оно што је на фотографији још уочљиво, а од почетка 1993. године више нема у потпуности такво „лице“, јесу две зграде лево уз Градску кућу - једна која више не постоји (лево у кадру) и друга која је „модификована“, те заједно са срушеном данас чини комплекс Аполо центра. Објекти који се виде сазидани су средином 18. века, а овај који је и даље задржао своју основу некада је био дом оснивача и првог председника Матице српске Јована Хаџића (1799-1869), а од 1910. године и први биоскоп у Новом Саду, носећи назив управо - Аполо.
„Селимо се“ неколико декада унапред, тачније на сам почетак новог миленијума, када је Трг са околним улицама увелико затворен за саобраћај и претворен у пешачку зону (средином 90-их) и коначно најсличнијег изгледа данашњем центру града.

Панорамска слика и прилика старог језгра Новог Сада да се видети и на фотографији из 2009. године, коју је направио наш некадашњи фото-репортер Бранислав Лучић, а која, ако се изузму измене у Улици Модене, одаје утисак да је направљена свега пре неколико дана...

Зато вам за крај представљамо и кадрове који заиста јесу недавно настали, а вама препуштамо да одлучите које раздобље Новог Сада вам се највише допада.

Л. Радловачки

Пројекат „Како је растао Нови Сад – град који је обликовало време“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансира Град Нови Сад – Градска управа за културу. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.