ТОНЕМО У СВЕТ ЛАЖНИХ И УЛЕПШАНИХ ЖИВОТНИХ ПРИЧА Вештачка интелигенција (не)ће бити дадиља, а вратар кућни љубимац
Последњих година друштвене мреже преплављене су породичним причама које личе на интимне исповести, али се читају као добро режирани сценарији.
Формати попут „Јесам ли испао безвезњак”, „Свекрва из пакла” или „Да ли сам лоша ћерка ако…” постали су препознатљив жанр дигиталне драме, у којем корисници износе наводно лична искуства и препуштају публици да пресуђује. Ове приче најчешће настају на платформи Reddit, где анонимност подстиче радикалну искреност – или бар уверљиву симулацију исте.
Међутим, све је више назнака да велики део тог садржаја уопште не потиче из стварних породичних односа, већ из пажљиво формулисаних упита упућених вештачкој интелигенцији. Типичан образац гласи: „Направи ми тешку породичну причу у којој су родитељи, брат или сестра били немилосрдни према мени, а онда сам се обогатио и осветио.” Овакви наративи, често намерно појачани конфликтима и моралним дилемама, затим се масовно преузимају и рециклирају – видео-инфлуенсери их читају наглас на ТикТоку, Јутјубу и Инстаграму, позивајући публику да коментарише, осуди или подржи јунака приче.
Иако делује као нов феномен, овај механизам није непознат. Још пре више од деценије, један сличан онлајн простор за анонимно дељење фантазија и искустава произвео је глобални културни феномен – управо са таквог форума потекла је и прича која ће касније постати серијал књига „Педесет нијанси сиве”. Данашња разлика је у томе што је улогу колективне маште и импровизације преузела вештачка интелигенција, способна да у трену произведе бескрајан низ „породичних драма” прилагођених алгоритмима и публици.
У том контексту, питање више није само шта људи деле о својим породицама, већ ко - или шта - све чешће учествује у обликовању наших представа о породичним односима. Управо тиме бави се глобално истраживање које је спровела компанија Kaspersky, фокусирано на утицај дигиталних технологија, вештачке интелигенције и виртуелне реалности на савремени породични живот.
Шта каже истраживање
Скоро половина испитаника (48 одсто) верује да ће приче за лаку ноћ које генерише вештачка интелигенција постати уобичајена појава, док тај проценат расте на 53 одсто међу особама узраста од 18 до 34 године.
Трећина испитаника очекује да ће се деца радије опредељивати за дигиталне кућне љубимце него за праве, а 43 одсто њих предвиђа да ће кућни роботи постати чланови породице. Још 43 одсто испитаника предвиђа да ће се породична славља у будућности редовно одржавати путем видео-позива, а чак 26 одсто испитаника може да замисли породична путовања која се у потпуности одвијају у виртуелној реалности.
Према резултатима истраживања, чак 81 одсто испитаника сматра да ће дигитализација у наредних десет година из темеља променити заједничке породичне активности. Породично време све више постаје време проведено пред екраном, што отвара простор за нове облике повезивања, али и за нове ризике. Скоро половина испитаника верује да ће приче за лаку ноћ које генерише вештачка интелигенција постати уобичајена пракса, а међу младима тај проценат је још већи. За родитеље, то може бити помоћ у свакодневици, а за децу интерактивно искуство прилагођено њиховим интересовањима.
Управо зато, упозоравају стручњаци Касперског, неопходно је да употреба вештачке интелигенције у породици буде праћена јасним правилима и безбедносним мерама. Када деца комуницирају са AI системима, било кроз приче, учење или игру, родитељи морају бити свесни начина на који се подаци прикупљају и користе, као и потенцијалних ризика. Вештачка интелигенција може бити користан алат, али не и замена за људску интеракцију, разговор и емоционалну подршку.
Како дигитални уређаји, роботи и виртуелна реалност постају део породичне свакодневице, безбедност дигиталног дома добија ново значење. Породични живот се не распада под утицајем технологије, већ се преобликује - а изазов будућности биће да се у том процесу сачува равнотежа између повезаности, приватности и стварне блискости.
Управо популарност лажних или улепшаних породичних прича показује колико су људи склони да стварност прилагођавају очекивањима публике, али и колико је вештачка интелигенција, за сада, лишена моралних узуса који би је спречили да учествује у таквим наративима.
Истовремено, остаје отворено и питање количине података које се на тај начин прикупљају о појединцима и породицама, често без јасне свести о последицама. У друштву у ком се блискост све чешће посредује технологијом, изазов будућности неће бити одсуство породице, већ очување стварних односа у дигиталном окружењу које их све више обликује.
Психолози, у међувремену, упозоравају на тренд отуђења од животних интеракција који води у депресију.
И. Радоичић