Шта се носи у цркву, шта на гробље? У СУБОТУ СУ ЗИМСКЕ ЗАДУШНИЦЕ Овај датум носи снажну духовну поруку, ЕВО шта верници треба да знају

Субота пред нама носи посебан печат црквеног календара. Зимске задушнице ове године обележавају се 14. фебруара, на дан Светог Трифуна – празника који се у многим домовима слави као крсна слава. Истог викенда, дан касније, 15. фебруара, долазе месне покладе, док Црква прославља и Сретење Господње.

Тако се сећање на упокојене, породична славља и велики Господњи празник сусрећу у једном згуснутом и дубоко симболичном времену, непосредно пред почетак Васкршњег поста.

Задушнице су дани које је Црква одредила за молитвено сећање на преминуле. Оне се увек обележавају суботом – даном који је, током читаве године, посвећен поменима оних који су се преселили из овог живота. Тог дана верници долазе у храмове како би учествовали у заупокојеној литургији, на којој се читају имена упокојених православних хришћана.

Када почиње литургија и зашто је важно доћи раније

Важно је да се верници на време распитају у колико сати литургија почиње, јер је суботом она најчешће раније него недељом – најчешће око 8 часова, а у појединим црквама и у 7.30. Они који желе да предају имена за проскомидију требало би да дођу раније и списак предају помоћнику свештеника, како би имена била унета у олтар пре почетка богослужења.

Шта се носи у цркву на задушнице

За учешће у литургији и парастосу у цркву се доноси:

• мало куваног жита

• мало црног вина

• мала свећа за жито

• свећице за сваког упокојеног или једна већа за све

• списак имена упокојених рођака и пријатеља

• скроман новчани прилог, према могућностима

Уколико се имена предају и за литургију и за парастос после ње, потребно је припремити два списка.

Жито има снажну симболику. Оно подсећа на Христове речи да зрно тек када умре доноси род – не у земаљској тами, већ на светлости. Због тога жито симболизује смртност тела, али и бесмртност душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим се жито прелива, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха.

Свећа је знак Христове светлости – оне светлости којом Господ обасјава душе преминулих, али и мале личне жртве коју верник приноси Богу.

Парастос и одлазак на гробље - како изгледа помен

Након литургије служи се парастос, током којег се читају имена упокојених и на крају вином прелива жито. Уз имена се прилаже скроман новчани дар, као молитвена жртва за покој душа оних којих се сећамо.

После парастоса одлази се на гробља. Тамо се пале свеће, уређују гробови и, по жељи, чита молитва за упокојене. Верници се могу унапред договорити са свештеником да одслужи мали помен и окади гроб. Уколико су гробови удаљени и није могуће отићи на гробље, помен се увек може обавити и у цркви.

Духовна милостиња - заборављена, али драгоцена жртва

Задушнице нису само дан молитве и сећања, већ и прилика за милостињу. Поред материјалне, постоји и облик који се данас ређе помиње – духовна милостиња. Она подразумева даривање књига духовног садржаја онима који не могу да их купе или њихово поклањање библиотекама, на спомен упокојених и за њихово помињање у молитвама.

У данима када се преплићу сећање на упокојене, слава Светог Трифуна, припрема за пост и радост Сретења, зимске задушнице подсећају да Црква не заборавља никога. Молитва, свећа и име изговорено пред Богом остају најтиши, али и најдубљи знак љубави која не престаје ни онда када се живот пресели из видљивог у вечни.

(Курир.рс/Религија.рс)