ГДЕ СЕ КОМШИЈЕ ЈОШ УВЕК ПОЗНАЈУ ПО ИМЕНУ:
(ВИДЕО) ДОБИЛИ ОД ДРЖАВЕ 10.000 ЕВРА И ОД СТАРЕ КУЋЕ, ЗАРАСЛЕ У КОРОВ, СТВОРИЛИ СВОЈ ДОМ ИЗ СНОВА: Ово је прича младог пара, Александре и Немање из Надаља
У мирној улици Др Лазара Ракића у Надаљу, тамо где се комшије још увек познају по имену, а деца безбрижно трче двориштима, своју животну причу исписују двадесеттрогодишњи Александра и Немања Икић.
Млади, одлучни и пуни вере, имали су једну жељу, да се скуће и започну заједнички живот. И баш када су „загризли” у потрази за својим домом, Министарство за бригу о селу расписало је конкурс за куповину куће на селу, и тако је овај млади брачни пар стигао корак ближе остварењу свог сна.
– Александра и ја смо заједно око четири године. Живели смо заједно у Бечеју, али жеља за сопственим простором, временом је постајала све јача – прича Немања.
Потрага за кућом кажу, није била лака. Цене су последњих година порасле, чак и на селу. Две године су, како кажу, тапкали у месту, а онда се појавила кућа у Надаљу, зарасла у коров, заборављена десетак година, готово невидљива иза дивљег растиња. Александра каже да је и сама одрасла у Надаљу, те је било природно да и њено дете одраста баш у њеном родном крају.
– Одувек сам хтео да живим на селу. Надаљ ми се баш из тих разлога свидео, мирно је и тихо. Прикупили смо папире, конкурисали и након четири месеца стигла је вест да смо прошли, иако сам искрено мислио да је то немогуће. Држава нам је ипак одобрила максималних 10.000 евра, додали смо остатак и кренули у адаптацију – прича Немања.
Када су први пут ушли у двориште, затекли су призор који није обећавао. Врата се нису видела од растиња, фасада је била обрасла, тераса заузета коровом који се ширио чак до плафона. Александри се није свидела на први поглед. Била је трудна, рок за порођај се ближио, живели су као подстанари. И она признаје да је у почетку гајила сумње.
– Била сам сигурна да нећемо све стићи да урадимо пре него што Реља дође на свет. Деловало је као немогућ задатак – прича Александра.
Адаптација је трајала око осам месеци. Сваки дан. Без плаћених мајстора. Све су сами радили, а у помоћ су им притекли кум и Александрин отац. Од струје, преко гипса, до завршних радова.
– Кућа има 130 квадрата, а зидови су дебели чак 80 центиметара и од природних је материјала, такозвана набијача. Иако је малтер био одеран, а унутрашњост запуштена, конструкција је била здрава – каже Немања.
Из дворишта је уклоњено више од 100 кубика багрема. Део дрвета поклонили су комшијама за огрев, јер се они греју на гас.
– Село је социјалније за децу. Као мали сам једва чекао да идем код бабе и деде. Сви смо били напољу, играли се, дружили. То желим и за свог сина – истиче Немања.
-У комшилуку има много деце, па ће Реља имати друштво. А велики плац пружа могућност за башту, воће, поврће, па чак и малу сточарску производњу у будућности. Младима поручујемо да се не плаше. Цифре јесу велике, али свака помоћ значи. Не бојте се папирологије. Ништа није страшно, а када сте заједно, све је лакше.
Икићи су уложили много више од новца. Уложили су веру, рад и љубав. Зато њихова кућа није само обновљена грађевина, већ доказ да се снови, уз вољу и заједништво, заиста могу остварити.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.