НАВИКЛИ СТЕ НА УМОР? МОЖДА ЈЕ ВРЕМЕ ЗА ОЗБИЉНУ ПРОВЕРУ Све је више случајева инсулинске резистенције
Када умор траје недељама, не пролази ни након одмора и полако почне да утиче на концентрацију, расположење и телесну тежину, узрок често није само исцрпљеност, већ хормонски дисбаланс – најчешће инсулинска резистенција или поремећај рада штитасте жлезде.
Супспецијалиста ендокринологије из МедиГроуп система др Слађана Дробњак каже да се хормонски дисбаланси често развијају тихо и постепено. Умор, промене расположења, пад енергије или благо повећање телесне тежине ретко се одмах повезују са хормонима, а чешће приписују стресу или начину живота.
– Најчешћи симптоми хормонског дисбаланса су неспецифични попут хроничног замора, проблема са сном, концентрацијом, промене расположења и телесне тежине – објашњава др Дробњак.
На настанак ових дисбаланса утиче комбинација генетике, хроничног стреса, поремећаја сна, неправилне исхране и недостатка појединих витамина и минерала. Умор је један од најчешћих симптома због којег се пацијенти јављају лекару.
– Пролазни умор има јасан узрок – напоран дан, стрес или мањак сна – и повлачи се након одмора. Са друге стране, умор који је последица хормонског дисбаланса траје дуже, не пролази ни после квалитетног сна и често је праћен другим симптомима – истиче др Дробњак.
Управо та постепеност и навикавање на стање исцрпљености често доводе до тога да се проблем препозна тек случајно, приликом рутинских анализа. С временом, многи се навикну на такво стање и прихвате га као нову нормалност, што додатно одлаже дијагностику.
– Инсулинска резистенција настаје као последица дуготрајног повишеног нивоа шећера у крви, најчешће услед прекомерног уноса хране богате угљеним хидратима. Инсулин своје дејство остварује везујући се за инсулинске рецепторе на површини мишићних и масних ћелија. Када су тренутне потребе за глукозом задовољене, њен вишак се складишти у јетри и мишићима у виду гликогена, а потом и у масном ткиву. Уколико су шећер и инсулин дуже време повишени, ћелије се с временом ‘бране’ тако што смањују осетљивост инсулинских рецептора или њихов број, што доводи до развоја инсулинске резистенције – упозорава др Дробњак.
Хормони штитасте жлезде утичу готово на сваки орган и ткиво у телу. Регулишу метаболизам, телесну температуру, рад срца, нервни систем, расположење, памћење, али и репродуктивно здравље. Код смањене функције штитасте жлезде, хипотиреозе, симптоми се развијају постепено – умор, поспаност, заборавност, повећање телесне тежине, зимогрожљивост, затвор и отоци.
Упорни, неспецифични симптоми захтевају проверу хормонског статуса, јер хормонски дисбаланси, када се препознају на време, могу бити успешно контролисани.
