СРБИЈА МОЖЕ ДА СЕ ГРЕЈЕ И БЕЗ ГАСА Стручњак открива како би могао да изгледа нови систем до 2050. године

Сектор даљинског грејања у Републици Србији чини 60 система у исто толико градова.

Овај сектор суочава се са значајним изазовима, укључујући релативно стару инфраструктуру и велику зависност од увозног природног гаса, што негативно утиче на енергетску безбедност, преноси Клима 101.

Истовремено, као последица производње топлоте искључиво на бази сагоревања, долази до релативно високих емисија гасова са ефектом стаклене баште и загађења ваздуха у урбаним срединама.

Не брзо и не одмах, али могуће је у сектору даљинског грејања постепено заменити природни гас обновљивим изворима енергије. Што се тиче угља и мазута, који се још увек користе у појединим местима, замену енергената је могуће и потребно урадити што пре.

У актуелним геополитичким условима, обновљиви извори су енергетски сигурнији од природног гаса

Само око 10% потреба за природним гасом задовољава се из сопствених извора, док је увоз природног гаса највећим делом, са око 90%, везан за снабдевање из Русије.

Дешавања у свету, од нафтних криза 70-их и 80-их година, до скорашњег насилног прекида рада Северног тока, указују да велика зависност од само једног извора снабдевања носи са собом и значајне ризике.

Ако се овоме дода чињеница да десетак система даљинског грејања који користе природни гас у Србији немају могућност супституције другим горивом у случају прекида у снабдевању природним гасом, јасно је да би окретање обновљивим изворима енергије значило пре свега енергетску сигурност.

Јер, обновљиви извори енергије су домаћи енергетски ресурс. Поред несумњивих предности у смислу ниже емисије гасова с ефектом стаклене баште, увозна зависност у сектору природног гаса би се смањила, и постигло би се сигурно и поуздано снабдевање топлотном енергијом по предвидљивим ценама.

У финансијском смислу, сваки нови систем представља инвестициони трошак, али дугорочно посматрано, крајњи корисници би имали предвидљиве цене грејања, независне од геополитичких и других спољашњих фактора. Обновљиви извори енергије су „домаћи производ“, који развија локалну привреду и ангажује домаћу радну снагу.

У Србији постоји 60 градова са системом даљинског грејања, а разлике међу њима су велике

Расположиви подаци Пословног удружења „Топлане Србије” показују да, од укупно 60 система даљинског грејања, њих 23 има топлотну снагу мању од 20 мегавата, а нешто мањи број, њих 21, има снагу од 10 до 100 MW.

Снагу већу од 100 MW има само осам градова, и ту се издвајају Нови Сад са снагом од 705 MW, и посебно Београд са снагом од 2856 MW, што је око половине инсталисане снаге свих система даљинског грејања у Србији.

Анализа ефикасности, продуктивности, економичности и профитабилности показује значајне разлике међу предузећима за даљинско грејање.

Многа предузећа се суочавају са финансијском нестабилношћу, односно са проблемима са ликвидношћу, али и губицима или дуговима већим од капитала. Један од разлога за то је и висока и непредвидива цена увозних горива, али и погрешан принцип вођења социјалне политике преко цене грејања.

Истовремено, приметна је и фрагментирана одговорност између националних и локалних органа власти, неусаглашеност у правном оквиру – на пример да ли се ради о енергетској или комуналној активности – као и релативно спора имплементација прописа и усвојених политика, што се види на примеру наплате према измереној потрошњи енергије.

Због овакве хетерогености, не постоји јединствено решење за све системе.

Суштински, за мале системе даљинског грејања не постоје технички проблеми који би ограничили коришћење обновљивих извора енергије. Међутим, за велике системе постоји објективан проблем проналажења довољних извора који би се могли одрживо користити.

Велике кораке могли бисмо да направимо већ до 2040. године

Удео биомасе, као јединог коришћеног обновљивог извора, у енергетском миксу производње топлоте износио је само око 3% у 2024. години.

Како би се убрзала транзиција система даљинског грејања (и хлађења) Србије ка одрживим, нискоугљеничним решењима, написан је документ под називом „Мапа пута политика за декарбонизацију даљинског грејања и хлађења у Србији”.

У документу су размотрена два приступа: основни, усклађен са постојећим регулативним оквиром, и децентрализовани приступ, који подстиче приступ такозваних трећих страна мрежама и укључивање нових произвођача топлоте. Мапа пута предвиђа фазну примену у периоду до 2040. године, и она обухвата правне реформе, јачање институционалних капацитета, финансијске механизме и увођење нових технологија.

Алтернативе гасу: топлотне пумпе, комунални отпад, геотермална енергија…

Системи даљинског грејања везани су за конкретне градове, и њихова декарбонизација треба да се решава локално, узимајући у обзир специфичности сваког система.

Међутим, пре декарбонизације производње, потребно је смањити потрошњу. Примена мера енергетске ефикасности код потрошача, од енергетске санације зграда до модернизације грејних инсталација, представља можда и највећи „потенцијал за декарбонизацију”, и у сваком случају је у питању предуслов без којег напуштање природног гаса нема смисла.

А онда следе алтернативе. Биомаса је релативно добро решење за мање производне системе, посебно у областима богатим шумом (на пример Бајина Башта, Пријепоље). Наравно, дрвна биомаса се мора користити у потпуном складу са захтевима за одрживост који се налазе у одговарајућим директивама Европске уније.

Код већих топлана, с обзиром на потребне количине енергије, биомаса није оптимално решење, већ је акценат на коришћењу великих топлотних пумпи, биоразградивог комуналног отпада, енергије Сунца, геотермалне енергије, односно на комбинацији више топлотних извора и акумулатора топлоте у такозваним паметним мрежама.

Топлотне пумпе су посебно важне за системе даљинског грејања јер омогућују коришћење обновљиве енергије која се ни на који други начин не би могла искористити. То је, на пример, локално расположива нискотемпературна отпадна топлота из индустрије, из комерцијалних делатности, дата центара, постројења за пречишћавање отпадних вода, али и енергија површинских вода.

Са повећањем производње електричне енергије из обновљивих извора, у појединим периодима јављаће се и вишкови „зелене” електричне енергије који се једним делом могу искористити и у системима даљинског грејања тако да се обезбеди оптимални „зелени микс” за грејање и хлађење наших градова.

Цео текст прочитајте на Еуправозато

Клима 101