С ДИПЛОМОМ СТОМАТОЛОГА ИЗ ТЕМИШВАРА ВРАТИО СЕ У РОДНО СЕЛО И НА ЊИВУ Ово је прича о младом Аделину Верешу из Локава
Пандемија коронавируса некима је била животна прекретница.
Тада је двадесетосмогодишњи пољопривредник из Локaвa Аделин Вереш схватио да би радије наставио петодеценијску породичну традицију ратарења него да се бави стоматологијом, коју је у то доба студирао у Темишвару. Тако се по дипломирању уписао на мастер студије пољопривреде, а план му је да, кад стекне диплому, заврши и докторске студије.
– Док сам био код куће у том периоду сматрао сам да треба нешто да радим, па сам уз тату кренуо да ратарим, пронашао се у томе и заволео тај посао – прича нам Аделин, који је у међувремену постао власник Пољопрвредног газдинства „Вереш“. – Ратаримо на око 230 хектара, с тим да је већина површине узета у закуп или аренду. Сејемо пшеницу, уљану репицу, нешто ситно јечам и сточни сирак, док смо соју у последње две године смањили због суше, а ако се таква клима настави, мораћемо да смањимо и кукуруз.
Премда је млада особа, због количине земље коју обрађују нема право на све субвенције, те користи оне које се добијају по хектару.
– Будући да моје газдинство није ситно, односно прелази 50 хектара, немам права на субвенције за механизацију, али могу да конкуришем за програме ИПАРД-а, с тим да ове године нисам прошао. Добијам субвенције по хектару и држава их је већ исплатила, тако да сад то треба правдати, али ко ради нема проблема с тим. Сад сам био у банци да видим за субвенционисани пољопривредни кредит за репроматеријал. У суштини, користим све што могу и хвала држави на томе – напомиње млади становник Локава, додајући да је најзахвалнији на стеченом знању, искуству и сарадњи са Удружењем „Пољопривредници нове генерације” на челу са Гораном Ерором.
Како је свршени стоматолог који је тренутно на приправничком шестомесечном стажу, те планира да положи и државни испит, ипак нема намеру да се тим позивом бави.
– Искрено, не бих пољопривреду балансирао са стоматологијом. Иако се нећу њоме бавити, добро је да имам знање и звање при руци. Сви су ми саветовали да, уколико имам имање а немам с ким да га делим, да се посветим пољопривреди. Тако да се водим логиком: на селу је имање, у граду је немање. У пољопривреду смо доста уложили, од пара које смо наменили за отварање ординације набавили смо механизацију – каже Аделин.Млади који су на клацкалици за шта да се определе у животу, треба да послушају савет који Вереш има.
Стићи ће и дронови
Климатске промене велика су препрека у пољопривреди, али наш саговорник не преза од тог проблема.
– Мислим да ћу упркос томе моћи да се бавим пољопривредом, јер пратимо трендове и савремену технологију, тако да мислим да могу да се снађем у свему томе. Од најсавременије опреме тренутно имамо ГПС са тач навигацијом на трактору са аутопилотом. За сада немамо дронове, али вероватно ћемо их имати у наредних неколико година. Мали смо произвођачи да бисмо могли сами себи да приуштимо дрон за сада – вели Вереш.
– Ја сам навикао да будем овде у свом селу, могу да кажем да сам човек из народа, са свима сарађујем, овде ми је породица, као и другари. Локве су једно од најбогатијих села у Војводини и доста младих је остало. Све то ме веже. Младима који нису сигурни за шта да се определе у животу рекао бих да, ако желе да буду деца система, да раде од 9 до 17 часова, нека то и раде. Али ако желе да улажу, ризикују, гледају неке друге ствари, али и да имају мир и слободу, природу и слично, могу да се прикључе пољопривреди, јер земље има за све нас – јасан је перспективни пољопривредник Аделин Вереш.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.