ШТА ЈЕ ШАКАЛА ДОВЕЛО ДО НАЈБРОЈНИЈЕГ ДЛАКАВОГ ПРЕДАТОРА У ВОЈВОДИНИ Нема природних непријатеља, има генетску интелигенцију
Шакали су, дефинитивно, завладали војвођанским ловиштима, полако али сигурно потискујући лисице. Шта је ову дивљач, коју до пре деценију и по –две већина овдашњих ловаца није одстрелила, а многи чак ни видели, довело до „титуле“ главног предатора у већем делу Србије?
Један од битних фактора је недостатак природних непријатеља. Нема га у већем броју тамо где има медведа и вукова, али подручја која су масовније насељена крупнијим предаторима у Србији је мало. И шакали су главом платили масовно тровање вукова на подручју СФРЈ почетком педесетих година прошлог века. Готово су нестали, али почетком овог века, његова популација је почела да се опоравља, а последњих петнаестак година доживљава екпанзију.
- Годинама сам посматрао и проучавао шакале и сведок сам њиховог великог ширења – каже ловни радник Милан Грба. – Наравно, шакал је штеточина, али не може се искључиво њему приписати мањак дивљачи у неким ловиштима. До хране долази на лакши начин – неће ловити ако може да је пронађе. Прво осматра територију, па ако увиди да на њој има хране онда ће се ту населити и парити.
Тамо где има више дивљих депонија и кланичног отпада има више и овог предатора. Ипак, не слажем се са мишљењем да не лови у групи. Ако процени да може плен да савлада сам – ловиће сам, ако не - почеће дозивање у кругу од неколико километара. Тада се ови предатори окупе, али нисам никада видео да заједно лови више од три јединке - каже Грба.
Којине (над)реалне путешествије
Многи ловци памте како је 2020. године стручни тим на челу са професором Душком Ћировићем маркирао младог шакала названог Која, те је праћено његово кретање, које је почело из ловишта „Доњи Срем“. Резултати су били ван свих очекивања!
Он је на свом путовању препливао три реке: Саву, Мораву и Млаву, два пута прешао ауто - пут Милош Велики, три пута ауто - пут Београд – Ниш(!). Након три недеље путовања дошао је до Великог Градишта где се задржао неколико дана. Након тога уз Дунав се враћао назад, ка западу. Поново је препливао Млаву и Мораву и дошао у Смедерево. За четири недеље прешао је чак 264 километра.
Наш саговорник сматра да је шакал и даље слабо проучена врста. Ипак, пронашао је резултате једног истраживања у САД.
- Иако се не ради о истој врсти шакала који доминира код нас (у Европи је то златни шакал), тамошња истраживања ДНК су установила да се шакал не пари у сродству. Дефинисао сам ту појаву као „генетска интелигенција“. Самим тим изузетно је отпоран на болести. Такође, у овим крајевима нема природних непријатеља. Последњих година све више се лови, али ни лов, потребан и користан, не може озбиљније да угрози његову популацију – тврди Милан Грба.
Иако су многи ловци и ловни радници сумњичави према овом гледишту, истраживања стручњака са Биолошког факултета у Београду показала су да се на подручју Србије шакали више хране кланичним остацима домаћих папкара, нарочито свиња, а мање дивљачи.
Од 2004. до 2014. године анализиран је 634 желудац који је имао садржај, а анализа је показала да се шакали током читаве године доминантно хране остацима домаћих папкара. Друга категорија по значајности су били ситни сисари, трећа остаци живине (махом) као кланични отпад. Дивљач је у исхрани шакала била заступљена у малом проценту. Срна је најзаступљенија врста дивљачи, а остаци зеца су повремено налажени у малим количинама. Но, од наведеног периода истраживања шакала је много више, па сходно томе реално је да поредстављају већу опасност за дивљач него пре скоро 20 година.
Душан Кнежић