ВОЛОНТЕРСКА МИСИЈА МЛАДОГ ЕКОЛОГА БОЈАНА САВИЧИЋА Срцем уз оне који немају глас, али имају право на опстанак

Како каже, природни феномени га опчињавају још од малих ногу, с обзиром на то да живи у Кисачу, али му ни „дивљи” свет није стран, јер је најчешће на Фрушкој гори, са родитељима истраживао и ту, мање питому страну живота. 

Жељан знања, још док је био средњошколац у ТШ „Милева Марић Ајнштајн”, на смеру пејзажне архитектуре, чуо је за Научно – истраживачко друштво студената биологије и екологије „Јосиф Панчић” на ПМФ–у и одлазио је на њихова предавања. 

– Најбитније је искуство које не може да се стекне формалним образовањем, и то је незаменљив допринос самом себи  – каже Савичић. - Зато сам се на факсу активирао у друштву „Јосиф Панчић” и волонтерски се ангажовао на теренским истраживањима и у радионицама, а имао сам прилике да се бавим и фотографијом. Ту сам почео да стичем право искуство и да увиђам колики је заправо значај тимског рада.

Један од најзначајнијих пројеката за њега био је двогодишњи мониторинг популације малог вранца на спавалишту у околини Новог Сада. Са тројицом колега пратио је бројност птица на сваких десет дана током зимског периода. Рад је ове године представљен у Прагу, на међународној конференцији посвећеној корморанима.

– Време је најдоминантнији фактор у природи. На првом бројању имате стотинак птица, а већ након три недеље неколико стотина. Тада схватите колико је заправо природна променљива и динамична. И увек се сетим реченице да „птице не знају за границе”, и тај цитат ћу доживотно памтити – истиче Бојан.

Током студија, почео је да шири круг интересовања, те се у међувремену прикључује и волонтерском раду Друштва за заштиту и проучавање птица Србије. Искуства са терена, каже, обликовала су га и као стручњака, и као човека.

– Ту сам, између осталог,  учествовао у подизању кућица за соколове и сове, у акцијама чишћења пашњака, а радио сам и са децом у оквиру едукативних радионица.  Терен, међутим, није увек идиличан. Сведочио сам случајевима тровања птица, што су призори који остављају снажан траг. У оквиру активности Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, учествовао сам и у акцијама против криволова, нарочито током периода излова препелица. На терену смо проналазили незаконите вабилице и случајеве пријављивали полицији. То искуство нема цену. То што је лов на грлицу тренутно обустављен,  видим као важан корак у борби за очување те врсте. 
У оквиру удружења „Јосиф Панчић” учествује и у мониторинзима на више локација, од Засавице до Слапова Сопотнице, где се прикупљају подаци о биодиверзитету. Посебну страст развио је према проучавању гљива, у чему види неисцрпан простор за истраживање. А као и већина студената, суочава се са изазовом усклађивања обавеза. Највећи страх, каже, јесте како пронаћи време за све што га интересује. Ипак, сматра да је кључ у доброј организацији и љубави према позиву, као и чињеници да је развио дубљу емпатију не само према људима, већ према живом свету уопште. 

– Студије су приоритет, али када нешто истински волите, нађете времена. Инспиришу ме амбициозни људи око мене, који су ми дали ветар у леђа да не одустанем, ни када сумњам у себе. За мене, волонтеризам није изгубљено време. Иако за свој рад нисам плаћен, тај добитак мерим  другачијим вредностима, односно искуством, знањем, пријатељствима и унутрашњим испуњењем. Нисам богат у џепу, али сам у души богат човек – закључује млади еколог, који је одлучио да свој живот посвети онима који немају глас, али имају право на опстанак.

Пројекат „Култура солидарности Новог Сада – волонтирам, јер ми је стало“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансира Град Нови Сад – Градска управа за културу. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.